Zivot u slici

Zivot kao slika crne hronike mi je postala monotonija,
od svega sto me psihicki iscrpljuje se javlja melanhloija,
manicna depresija je u glavi kao serija,
epizoda emocija na ekranu moje realnosti kao doza nemoralnosti,
dok se kafom doziram, suzama se predoziram,
nemam ni vreme da razmislim o buducnosti koja me stize,
jedan korak i ludilu sam sve blize,
kad isisam snagu iz zivota energija se brise,
ovo sranje je klise, pisem emocije, pa obrisem, jer tu nista ne vredi vise,
je sve te radosne boje moje prosle srecne se sudaraju sa bojama kise,
boje kise su tmurne, one se boje da od boja srece moje ne ostane nista vise,
ponekad stisam u glavi taj mizerni ton, kada vec gubim svoj tron,
ja sam za mizerne bitke ono sto je za akciju james bond,
i tako, kap krvi, krvi, dok zemlja se oko mene mrvi,
tlo ne osecam, strah predosecam, kao da se gubim,
kao da ne mogu da stanem, a nisam ni poceo,
kao da svaki dan puzim i padam, na zemlju nisam krocio,
malo malo, pa nesvestica klepi mi samar, osvesti me realnost sah-maat,
nema smisla za nov kraj, jer idalje zavrsavam svoj raj
ali dok gradim to sveto mesto, zlobnici mi oduzimaju presto
kao da karmina usta reci se useljuju u bozije usi
i savrseno mi se jebe da li sam andjeo ili djavo u dusi
koliko me gadjaju kamenjem, toliko se njima vraca
koliko god da dam, uvek mi se duplo gore vraca
ne postoje ni sestre ni braca u ovom pokvarenom filmu,
vec sam apsolutno sam dok olovkom strcam ovu rimu
malo malo pa krenem, daj-gas, ali nigde ne cujem taj glas
ne, nigde ne vidim taj sjaj, na kraju tunela ne postoji raj
i kad god sam zaplakao, znao sam da je ovo pakao
sto sam gradio svoje ime na vrhu, zasto jebeno nisam zastao?
Pricaju i pricaju, iz slicne price se skontaju,
mene lincuju ali jebes te zamisljene stvarnosti,
uvek sam lincovan zbog socijalne nejednakosti,
jako mi pakosti, ali im recima lomim kosti bez milosti,
oni se nadju kao kad vutru motaju, pa sebi zivot u filter smotaju
nadju se kao grupa, a jedan uzima sve
prica se lose kruzi, ali los glas uzima glasove
svi ti necujni glasovi, su mene obicna prasina
ne vidim nikoga, slep sam za njih, ne vidim ni oblak dima
njihov je smisao zivota trava, zakljucana brava, nekoliko preglupih barbika i zatim pornjava
i toliko mi se jebe za sve, da svrsavam u sekundama
toliko mi nije stalo, da pisam po njima u casovnim rundama
dakle, onda se prezentujem u fazonu
kucko, moj zivot u slici mozes da istetoviras na pici
ako ikada u zivotu pozelis da ti picka zazvuci pametno
izvini, ako sam te uvredio, odbij mi od zdravstvenog
jer kada pricam sa tobom, osecam se svadje zedno i bolesno
moram da kontradiktiram, jer samo o dick-u diktiras,
i samo dick ti diktira, da se prodas kao laka droga u par mini-dzipova
i jebeno me jebeno najjebenije svojim jebenim postojanjem, svojim prisustvom  jebeno iritiras
molim te zatvori napucana usta jer ionako su beskorisna stvar,
koristis ih promet, ulaz-izlaz i kraj,
ocigledno je jedini nacin da jebeno ucutis je da ti ga neko gurne do grkljana,
kao cetkicu za zube, i boze daj oci onima koji te ljube,
ni da si mi zadnja na listi ne bih te teleskopom pogledao,
jer da tako vrednujem ljude, ni ja sam ne bih vredeo
ali takvi kao ti..
krenu da nekorektno filozofski kenjaju, i kada pokusam da ih slusam
osecam se kao Alberta Kamija citam,
a ustvari iskljucim sva cula i zabole me kita,
trude se maximalno da poboljsaju drustveni status i integritet,
ali zbog njihov integriteta danas opada natalitet,
bespotrebno usporavaju moj mozdani intezitet,
picko, od gluposti umreces, povecavas mortalitet,
esto muerto kada vidim da dupe stavljas na zeton,
i dont give a fuck, jer sam vise cool od tebe kada zapalim  i sedim na beton,
moj stav, i intelekt ih sahranjuje, ovo je manifestacija bez pametnih situacija
ovo je sahrana morala koja duboko vara svakog ko sebe vidi kao savrsenstvo
od takvih ljudi sam scenarisao bekstvo
ali ta crna misao, koju sam malo cas pisao, ne vidim joj ni smisao
ali sam je iz glave istiskao, pritiskao, kao sto na mene vrse pritisak
idalje mi pritisak pada, nisam ni svestan svoje nesvesti
o boze presvesti, pogledaj dole klecim ti
da jednog dana zracim istim bojama kao precesti
nekoliko problema stanu, u minutu se pojave novi
toliko sam se promenio da mi je svadja sa ljudima postala hobi
na ovoj cesti my body izgleda kao nodi,
jer sam igracka u svakom smislu te reci
dusevno, emotivno, fizicki, su me svi kad-tad presli i kad-tad ce me preci
napravio sam branu od tih zlokobnih reci,
ovo je moja odbrana, kada mi svi na crtu stanu.
i ne brojim vise jer ne postoji broj za svaku moju manu,
ali za razliku od drugih svojih mana sam svestan,
za razliku od drugih svestran nije kad se jebes sa svih strana, a toga nisi svestan,
i od politicara, narkosa, rastegnutih barbika, kriminala sam postao besan,
bas nisam fejk, ne zivim od tudjih reci, ja sam ono sto jesam,
na kraju krajeva, nema tu nekih careva,
i stojim, gledam, kao da ne postojim, stojim predan,
od svih otresan, hvata me pesma,
vodi me kroz neka mesta, prica mi pricu o maski koja je sagorela, pala sa lica,
sakom se drzim za tlo, ali ne znam, sva ta mesta.. i te reci, ti ljudi
krenem da disem, pa prestah, dakle ne znam da opisem,
takav slom se mora doziveti, ali uvek cu se od istog skrivati
nocne more teku, boje kise prave remek delo nazvano zivot u slici
u toj prilici sam umetnik, u zivotu sam verovatno samo pacenik
protracena ljudska masa, talasam se sa gramom spasa,
da od nista stvorim nesto, umetnicki receno, to radim vesto,
kao da nije pocelo srce da dise, kao da sapuce nesto,
kao da nije to kraj, kao da vraca me na mesto,
kada sam voleo ja, kada sam gubio odraz ispred ogledala,
i onda,  kap suze doda nijansu u taj zivot, takozvani klise,
pada kap kise, kap krvi meni na dlanu,
uvek zastanem, ohrabrim se, i pogledam na drugu stranu,
i nisam Aca Lukas, ali kap kise u okeanu
kap za moju ranu
kap za neodanu ranu
ja sam ovom zivotu odan, ali toliko prodan da je moj dar vec davno zakopan