Bulevar Slomljenih

Plezir je iluzija
Promena je misija
Sve je moja vizija
Ovaj bol je opsesija

Moj udarac je tih
Moj pad je iznad svih
Moje note nemaju stih
Dok hodam bulevarom slomljenih

Đavo ne gubi osmeh
Zbog anđeoskih suza koje lije on
Tvoja bitka je neuspeh
Jer sve što volis je tron

Poraz se stvara kada se pobeda zaledi
Svuda važi isti zakon
Jaka želja rusi prepreke koje sila naredi
Ali ranjeni idalje traže svoj zaklon

Moj karakter postaje moja moc
Kada tvoje misli postanu zločin nečistih
Gubitnička svemoć te tera u zov za upomoć
Zato ponosno hodamo bulevarom slomljenih

Naš raskorak u nepoznato prostranstvo
Biće slika parade posramljenih
Kako slobodno dišeš u napušteno carstvo?
Dok nedužni, svejedno kažnjeni umiru javno
U tamnom uglu bulevara slomljenih

Kako uzimaš poslednju suzu iz oka?
Slepcu, strancu, otužnom i nesrećnom
Zlo ima previše lica, reka je previše duboka
Sve sto vidiš u ogledalu je stravični fantom

Ima vise emocija nego reci
Ali nema milosti u srcima ljudskim
Ima vise patnje nego sto covek jeci
Milion njih placu bulevarom slomljenih

Kada se svi strahovi oduzmu i saberu

Poželim da načinim zrno pravde  kroz ovaj stih 

i da moje grehove kiše sa lica isperu

tokom ponosnog hoda bulevarom slomljenih 

Municija ostaje bez intuicija 

Moje  srce je pogrešna investicija 

Doćiće dan kad će početi revolucija 

Ovaj um je mračna institucija 

Svi su šetali neke pogrešne staze

Tražili nekog da krvave uz njih

Svi imaju nekoga koga gaze

i taj neko živi u bulevaru slomljenih

Ko su moje reci da definišu?
Ko su moje suze da ovako dišu?
Ko je moja senka, moje drugo ja?
Ko je mračni covek koji proganja iz sna?
Ko je ovaj pištolj koji usmerava i preti?
Ko je crni duh da krila mi lomi?
Kada je moje vreme da konacno poletim?
I da smestim srce na mestima svetim

Postoje znakovi koji žele da me sprece
Znam koliko ponos peče dok otkriva sve njih
Sve vam je ljudi od duše veće
Zato korak napred u bulevaru slomljenih

Andjeo dole

Savrsen kraj, poslednji sjaj

Hodam sa andjelima, ali ne ocekujem raj

Oroel dole, i udari me bol

Zivim da pobedim to zlo

Sloboda zivot kosta, toliko i znaci

Zeleo bih da slomim katanac, ali sprecavaju me znaci

Ja sam ranjena ptica, oko mene okovani lanci

I svakog jutra pocinje isto, kada osvanu zraci

Nekada u tragedijama vidimo smisao zivota

Privilegija je biti ono sto jesi bez osuda iz tudjih oka

Radije bih umro na nogama, nego ziveo na kolenima

Slomljen andjeo, andjeo dole, nada je sve sto imam

Savrsen kraj, poslednji sjaj

Hodam sa djavolima, ali ne ocekujem oprostaj

Zivim na ivici, zato ovaj pakao isaraj

Imas pravo na prekrsaj, zato ne odustaj

Andjeo je ranjen, bez ijednog izvini

Svi su igrali, i smejali se u njegovoj blizini

Andjeo je najglasnije zavristao u tisini

Nekad je samo rec potrebna da ponistis cini

Savrsen kraj, obecani raj

Iluzija je preuzela kontrolu

Andjeo dole, andjeo place

Nekad su se smejali, a sada pevaju o njegovom bolu

Ja sam vernik, ali ponekad tragedije mi pomute sud
Radije bih spasio nevinog, nego ranio krivog
Sve ucinih, ali andjeo dole, zakopan isto kao suze i trud
Djavo uvek dodje po svoje, i nikad ne zatekne nikog zivog

Time

i'm locked door with no key, bird waiting ti be set free,
someone changed the lock so happiness is long way road for me,
i was in hands of a darker fate, but somehow i always find a way
to be sweeter then heaven, and hotter then hell, in this blackest day
this mind is louder then sirens, my heart is louder then bells
going through emotional violence, the story nobody will ever tell

and everybody knows, the way the story goes
i'm buried in the dust, with nobody to trust
except myself, i don't care if they put me in hell
i won't tell them the secret of love, no i won't tell
and if they stab me, i'd like to bleed your last words
and if they had me, go tell 'em it didn't hurt
cause you're my endless pain, time goes slow for those who wait
but i've waited milion years, just to finish my fate
and i will wait until i kingdome comes, and takes me to the place..

Trazim

Konacno je dosla ledena zima
osoba koja moje emocije ima
zadrzava ih ispod temperature
sadrze ih sve moje literature
jer se trazim..

Moja obojena java stvara
ples sa djavolom koji me obara
osmeh nestaje kao i moje tlo
kroz pakao hodam i ne smeta mi bol
jer te trazim..


Nesto je zaustavilo kisu
vreme je da se porazi prepisu
na mestu izmedju pasiva i agresija
kada telo gubi zelju da zasija
ja i dalje zelim
da nas trazim..


Hodam na ivici rizik je dostojan
strah samnom vlada ali um je bezbojan
odajem pocast svima u ime nesrecnih
i ulazem poslednji necenjen stih
da nas nadjem..

Platno

Umetnost zivota je izbeci bol,
taj metak koji se zarije granatno, neprijatno,
zatim jacina raste kao na lestvici dmoll,
slikaj savrsenstvo, moje telo je tvoje platno.

Tvoje oci su zatvor, tvoje namere su zlo,
hiljadu godina se okrecem u tom zacaranom krugu,
moje telo je ulog, i moje mesto je dno,
smer suza je ka istoku, zapadu, severu i jugu.

Moj um je mracno mesto koje nikada ne vidis,
moje srce ima mesto koje nema cenu,
tamo uvek odes kada se sebe stidis,
jer tamo zivi lek za tugu, gde ranjeni imaju svoju scenu.

Kada liju suze, tada upoznajem tvoje prave boje,
koje prihvatam i volim, jer su nesto zlatno, unikatno,
godinama broje lazne heroje, ja svoje vidim samo dok u ogledalu stoje,
ovo sto imamo je nepovratno, jednokratno, delikatno, beskamatno,
vas je izbor, kako ce te obojiti vase zivotno platno.

Dnevna paranoja.

Krvare mi noge, dok bos po trnju gazim,
na stazi do iluzije mojih nestvarnih fraza,
ovo je katarza, uz par boja sarkazma,
moje oslobodjenje od svih prljavstina ovog sveta,
moja glava je puna isto koliko i prazna,
sirim virus depresije, moj dar je moja kazna,
ne kucam, ali svejedno se otvaraju se vrata,
lomim prepreke, ali svaki put je kratak,
od blata pravim zlato, od zanata pravim umetnicko delo,
od rusevina gradim kulu, pa opet padnem na nulu,
svaki pocetak je tezak, ali na vagi ja sam tezi,
svuda ostavljam tragove, i od sudbine ne bezim,
jos jedan slom i suicidalni san,
su mi odredili prestojeci dan,
budim se u skrsenim mislima, umnom lomu
i emotivnom rusvaju,
kad ustanem ovako melaholican,
samnom i suze ustaju,
ali ne odustaju, bore se isto koliko i suze srece,
moje telo nece, ali krece, i u padu slece na osuseno cvece,
vodimo dijalog, ja i moja dnevna paranoja,
danas sam se probudio u znaku ruze, crna boja,
i zaspao, usetao u san gde je presudna rec moja,
ali to su besmisleni prikazi, kreatori maste rade,
dok ja nosim izbledelu iskrzanu senku cekam da je neko ukrade
ovo nije svet, ovo je Nojeva Barka,
i celokupan moj zivot je jedna obicna varka,
onaj covek iz ogledala me redovno psuje,
i shvatam svoj um malih razmera jer jedino sebe i cujem,
trenutak je duzi od zivota, i trajnije boli,
svoju snagu definisem po tome koliko sam sposoban da prebolim,
ni snimak tela ne pomaze, jer svuda je kvar,
ne moze biti iscrtan na dijagramu mog neuspeha,
oblak pun kise, zivot je klise,
nije sve toliko sareno koliko se pise,
i koliko u gusenju sopstvenih reci uspes da namirises.
Jedno je gledati vidom, drugo je videti vid,
ali okrenuti sliku iz vidjenog je najveci stid,
u mojoj masti je veceras isti talas
vucem okidac, stiskam prekidac,
telo puno suza i znoja, dnevna paranoja

'Mostovi'

Rane, ne pitaju kako podnosim tuzne dane
Gledam sa strane, krv ne zeli da stane, cekam da mi godina svane
Moja dusa da se skrasi, da se moja sveca ne ugasi
Svaki plamen gori fragment mog sna
Svaki korak me vodi do gubitka tla.

Ruke, traze oblak, sunce, zivot, kamen, i vodu
Lisavam se hrabrosti, ostajem da sanjam slobodu
Krisom placem, javno se smejem, hladno je i kad osmeh greje
Od sumraka do svitanja, ganja me more pitanja
I svaki put kad zaronim, samo moje telo izroni

Mostovi, koje da spalim, a koje da predjem?
Sve koje stavim na prvo mesto, njima sam drugo
Suze naviru, ogledala pucaju, zovem te, ocaj, svemirska tugo
Ni so na ranu, ni kap krvi na dlanu, nisu uspele da me sprece
Koje mostove da spalim, koje da predjem?
Andjeo buducnosti nestane, i nista ne rece

Trgnem se iz sna, pamtim isti san, svaki put ostanem bez tla
Placem jer nema nastavka, vec samo istog rastanka
U proslosti su lekcije, iz kojih ucim za sutra
Nekad su ispravna stvar i najteza stvar - ista

Pletem niti buducih rana, uz molitvu da se nove ne kroje
Oci trazi svetlo, ruke dodir, koracam pravo, slusam reci tvoje
Koje mostove da spalim, koje da predjem?
Svaki nov dan je borba, nov metak u srce, kako stvari stoje
Mrznja je jaka emocija, bol je trenutna, obe boje zidove moje,
ali ljubav je jedina uspela da stvori mostove tamo gde ne postoje