"Oprosti"

Oprosti, mozda ove reci nisu dovoljne da te priblize uz sliku koju mislima slikam,
mozda nisu dovoljne da ucine bilo sta, mozda su suvise, kao I ja,
kao svaka zgazena suza, kao bara, kao mrtva uspomena stara, 
kao uspomena stara koja u mislima portal stvara, u koji uvek udjem da me tuga na zemlju obara. 

Oprosti, sto prizivam tvoj lik svake noci, kada sklopis oci, 
oprosti sto svake noci, pokusam da te izbrisem sa srca, 
sto lezim plakajuci zatvoren u samoci, sto palim svece da prizovem jednu stranu srca, 
jednu stranu duse ,jednu stranu lica, ispod koga se dobrota krije,
sto svaki pogled uzrokuje gorke suze,koje moje lice lije,
zgadjeno ali priznajem, tesko mi je, zapravo teze mi nikad bilo nije,
zato prizivam jednu stranu tela, da cujem jednu stranu price, da osetim jedan dodir, stisak ruke,
zbog reci koja iz mene vice, svaka rec, svaki tihi bolni glas, sto kroz telo struji, 
vristanje juri, mog andjela koji sklapa svoja krila I nekome drugome nocas uzlece, 
oprosti sto se ovo telo plasi da ako krene putem bez povratka da te vise nikada videti nece,
oprosti sto postojim, sto kraj svoje senke stojim, kao zvezda koja je na bini, plasi se da ako padne, pada u tmini, puna svega, a tako prazna, zivot bez tebe je najveca kazna od svih, oprosti mi molim te, ovaj iskreni stih.

Moja dusa se plasi da sazna, da upozna, sva osecanja u meni, 
i da ona sena ne pocrveni, od vatre koja se pali od dusevne tuge, desetoj na skali, 
ako pocrveni, sve ce da prestane, uvenuce, nista vise nece da krene, 
kada umre svaka nada za mene, skreni sa teme, pomeni mi ime, pomeni me,
zivote pokreni me, iz korena promeni me, i za kraj vazduhom zameni me.

Oprosti sto uvek kada uperim placljiv pogled pracen drthanjem tela u svoj zivot bedan, 
tako tesim jer u mojim nama tuga se uplela, svakim danom gledam u taj zivot bedan,
shvatam da je samo zbog tebe vredan.
Oprosti zbog ove tisine koja vristi izmedju nas, oprosti sto sebi ne mogu da nadjem spas,
oprosti sto pred tobom ne mogu da pustim glas, jer se plasim da sve sto kazem,

sudbina ce uzeti u svoje ruke, promesati karte,nakraju cu sveizgubiti, od strane karme sam trazen

samo zelim da znam da cu se iz ovo kosmara konacno probuditi,

ali umesto mog andjela ja cu smrt poljubiti, radije bih tebe poljubio,

draga, makar odmah upao u portal koji vodi u smrt, I nestao bez traga,

radije bih izabrao taj put, kratko ili vecno, neka ima osecaj kao da je prvi put, neka se srce oseti srecno.

Sve sto je prvi put ima vise uzbudjenja, radosti, srece, I bola,

srce samo jednom iskreno voli, voli dok se ne raskomada, dok ne zaboli

jednom I nikada kao tad voleti nece, jednom se zivi, jednom se voli, jednom se dise,

zvuci filmski ili klise, ali je istinita prica ova, zaboravio sam da se oprostim od tebe,

I od samog sebe, oprosti sto ovo slomljeno srce idalje za tebe dise,

oprostisto klecim tajno pred bogom, molim te za oprostaj I za poslednje zbogom,

oprosti sto tvoje ime za mene nije dovoljno sveto,

pa od zlata pravim ram za tvoju sliku koja ima najvecu vrednost u mom novcaniku,

nosim nesto za ponos, srecu I diku, jedino blago zakopano duboko u sebi,

oprosti sto zivis u meni, I postojis unutra, oprosti sto moja izgubljena dusa za tvojom luta,

I da se desi potpuni smak sveta, da me raznese kometa, oprosti sto nece da ubije tebe u meni,

oprosti sto sunce ne gubi tako lako svoj sjaj, gasim svece, odleti jos nocas,

ali se ova ljubav sve I da vekovima leti, da vecnost I sve oblake preleti,

ni najvecim krilima nece od mene da odleti, I da preleti sve sume, I svu tamu sveta,

oostace jedina svetlost na mom mracnom putu, moja zvezda vodilja, u njoj ljubav umire, I u njoj se rodila,

snagom krilima kada pored mene seta, postace jaca nego Ahilova peta, preklinjem te, jos jendom doleti do mog prozora bar na tren, pusti da tren traje zauvek, alfa I omega, pocetak I kraj, volim te, dakle, postojim, zauvek, znaj.. Oprosti sto na oprostajnom putu lomim svoje kosti, da premostim, i hodam dok se lomim, sve dok svaku kost ne polomim, jedino sto trazim je neka sitnica za kraj, kraj je obecani oprostaj, mozda zagrljaj, i tesko, ali opet priznajem da bez tebe zima je, cekacu u hladnoj samoci, nema tog broja za dane i noci

ja nikada necu sklopiti oci, tu sam, plasim se, I od nas bezim, pored hladnog drveta lezim, stanje mog srca vise je nedefinisano recima, kako da se lecim ja od svih sindroma slomljenog srca?

Oprosti sto se ovo telo u osecanja uplelo, ovo nije telo, ovo je samo zivi les koji hoda u nadi da te vidi,

u danima kisnim, trudi se da izdahne mrznju, da udahne ljubav, oprosti sto ne mogu da sprecim tvoj odlazak,

a tako bih hteo, oprosti za sve sam ikada lose uradio, a nisam to zeleo,

oprostio sto sam smeo da udjem u taj deo srca koji me na dva dela prepolovi, dok moja dusa trazi te,

okeanima plovi, ali osecam dusevnu bol, da, ljubav boli, jedan deo je za tebe, drugi je takodje za tebe,

jer jedan deo je malo za nekoga do koga ti je puno stalo, oprosti sto ne mogu jednu lepu rec da ti kazem,

I sto sebe lazem da te mrzim, a mrzim sto te volim, vise nego sto sam ikada ikoga, vise nego sto mogu da izdrzim,

oprosti sto ne mogu da prebolim nikoga, I kada svi dodju u taj deo, I odu, ostanes samo ti,

na mene pada crni veo, samo zato sto te nisam preboleo I nikada necu,

oprosti za zadnju zapaljenu svecu, koja gori samo da bi gorela ljubav nasa,

moje srce sve ti prasta, oprosti sto ne smem da ti pridjem blize,

jer se oko mene uvek oblak tame dize, sprecava me, da ti pridjem, da sa mosta sidjem,

da ti krajem svog zivota svoju ljubav dokazem, mozda nekad shvatis sve, da ti reci pretocim, da se sa tobom suocim telo uz telo,

oci u oci, to nikad necu moci, ni ti nikad neces doci,

oprosti sto uporno trazim izgubljene godine, mesece, dane, minute I sate, koji ce nasu ljubav u zivot da vrate, uporno jurim te dane, koji ce ove duse spojiti, crno u svetlo obijiti, znam da cu se bojati, ali cu kraj tebe stojati, ti ces moj strah ukloniti,u jednoj kapi mora nade ja cu zaroniti, da se samo jos jednom neizmerno ponadam, da ako se popnem na vrhu, I ostvarim sve svoje sne, da ce ova ruka koja je prezivela hiljadu odbijanja, tako nezna, istovremeno puna pretrpljenih muka, osakacena od rana, koje negde ispod svaka od njih krije po neku pricu, price sto na ljude podsecaju, na ljude lice, ona drhtava usplahirena, iz svake vene krv prolivena, zenica u oku prosirena, zenicom duse gledam u svet, ljudi su cvece koji imaju drugaciji vek, I ona kao takva, se pruzi preko raja I pakla, na nogama sto telo drze, nogama od stakla, ona se pruza preko duge, oblaka, neba I zvezda, pruza se da te nadje to joj je jedina zelja, koja ce doneti malo srece I veselja, srcu koje je umrlo, kada si se ti u njemu probudila, kada se mrznja u meni ubila, kada sam te ja poljubio, kada si me ti poljubila, I da tvohja ruka stiskom moje, moj svet oboji u nove, prave, istinite boje, da donese trunku srece, , kao malom detetu, sto je igracka, toliko bi se radovao I ja, ja bih I mrtav iz sanduka iskocio, nebi posustao, nebi nikad od tebe odustao, I mrtav bi u zivot skocio, samo da bi ti neke reci na srcu pretocio, jer moja smrt nece ubiti ljubav u meni, ostace nesto sto ce jos uvek da zivi, da dise, ostace nesto zbog ce plamen svake noci da gori, da se I posle moje smrti za tvoj ponovni dolazak bori, ostace nesto sakriveno u onoj kori drveta zivota, ostace nesto sto se i u vazduhu oseca, nesto sto ljude na epsku ljubav podseca,

I zadnje, molim te, oprosti sto bi kameno srce od zemlje razbio, I tu liniju ljubav hteo bih preci,

oprosti sto te volim, sto ove reci tugom solim, ali ne mogu da odolim da za zadnji ples zamolim

oprosti, ali trudim se da zivot premostim punim plucima, umesto da lomim kosti na svaki korak

dok hodam nogama bosim po trnju, taj trn je moj tron, jer negde razume upornosnost i hrabrost on

oprosti samo bih svoje srce razbio, da iz njega iscure krvave reci, da ti se uvuku pod kozu, I osetis ono sto ti zelim reci, I sve bih uradio I da vreme vratim, da do ovoga ne dodje, jer sve jednom prodje, ali makar bi proslo drugacije, mozda bi tada shvatila koliko toga u meni ima, da ova ljubav nije samo ponocna lirika koja rusi zidove,

I kada poverujes da ovo nije laz, mozda me ponizno pogledas andjeoskim osmehom, I oprostaj mi das.

Pakao

Tako je pocela prica, ali odakle ja da pocnem?
osecanje krivice, hvata me opet, i opet
ponekad sebe vidim kao da sam krvavo proklet
kao da je neko tako zapisao, da dozivim psihicki okret
kao da psiha me okrece, a tuga me pokrece
i ovo je zimska sezona, kada hladnoca na moje rame slece
nisu ni kise toliko padale, koliko su se moje ruke sreci nadale
ali kada je ugrabim, plasim se rastanka, jer uvek je kratko izgubim
toliko kratko, da se ne osecam kao da je ikada bila tu
kao da sam ziveo, smejao se, i slavio u nekom zaboravljenom snu
um je tako diktirao, srce je tuzne note svirao
koje je dirke diralo, kada se ovako sve odigralo?
bolje da glavnu ulogu u ovoj melodrami nisam ni igrao
sve je to krs, lom, i ostatak secanja
sve je to rupa u glavi, rupa u srcu prepuna neispunjenih obecanja
sve su to ista sranja, govorim sebi da prihvatim to
ali prica drugu pricu prica, govori mi da tako sam zasluzio
sa kakvim hladnim osecanjima sam se ove zime druzio?
kakvi to hladni ljudi u moj zivot ulaze?
koliko im dozvoljavam da blizu srcu prilaze?
kakvi to duhovi proslosti moje snove posecuju?
i zasto nisu bili tu da oteraju ovu mecavu?
cega li se secaju, zasto li me proganjaju?
neki od nas zive nocne more, a neki nastave da ih sanjaju
znam da nisam svetac, ali ljubav je glavni pokretac, zar ne?
kako da od sebe i ove jave uspem da pobegnem?
ali svaki put kad se okrenem, uvek me nesto ceka
nesto lose, ili dobro, neutralno?
nesto apsolutno nedefinisano recima ovog sveta
znam da ono sto me ceka nikako nije sreca
dakle, izmedju cega je ispravno da biram?
izmedju vrece pune ljudskog smeca
i ovog prvog, jer nema opcije broj 2?
ili neke trule buducnosti, ko jos uvek to zna
ko se obraca tim bogovima sto moju sudbinu kroje
kako da se odbranim od tuge koja se radja,
kada gubim nesto sto uopste i nije moje?
nikad nije ni bilo, sta se u toj javi krilo
ova prica ne razume koliko se suza na mom licu slilo
ali greskom sam bio, jedan od onih sa ogromnim srcem
koje razume da voli, da voli da bude pracenom istim kucanjem
od neke druge osobe, od nekoga kome je stalo
od nekoga bilo koga, ko razume epsku pricu barem malo
barem na trenutak, da strepi kako je kada neko leti
kako je kada izgubis krila i nemas gde da sletis
moja su krila krvava, moje je srce slomljeno, konstantno treperi
i dusa kao da vise ne postoji u onome sto je bilo prazno
to nije moj kostim, ne, to nije moje krzno
sam sam ovo stvorio, dakle, zasto bih trazio drugo mesto?
Kad god sam zaplakao, znao sam da zivim pakao
jer ne postoje druge definicije, za ovu zemlju na kojoj stojim
stojim, ali ne postojim, gledam u djavola ali se ne bojim
jer kada svoju sudbinu krojim, nekada vucem sve konce
a nekada se umrsim, moram da prelomim led, ja moram da preksrtim
sa ovim ogrtacem tuge prolazim, i sve te besove zaobilazim
jer kada hodam sam kroz pakao, ne postoji putevi izlazni

"1000 dana i 1000 noci"

1000 dana, i 1000 noci dao bih da ugledam tvoje oci, 
i svoje bi Bogu u rukama dao, kada bih tvoja dva oka bar u snu ugledao,
dajem parce svog neba jer sam mizerni lutak kome ljubav treba,
i u mom srcu se rodila tuga kada si otisla, i sklonila se duga, 
u mom svetu vlada mrak, posalji mi jedan suncev zrak, 
da znam dok kod mene traju veciti kisni dani, sivi, 
da u mojoj voljenoj, nikad preboljenoj, od danas pa doveka, samo sreca zivi,
tako je hladno kada nisi tu, i bez tvog glasa moje dobro se okrece zlu
i znam da sam gresio vise puta, i da mrtvaka ne moze da ozivi "izvini",
ali ovo srce samo za tebe kuca, samo tebe voli, i
samo zbog tebe ovoliko boli, sada kad me napustas i svemu je kraj,
zadrzi bar u oku sjaj, zadrzi srecu u glasu koju sam voleo, 
zadrzi ljubav u sebi i nekome drugome je daj, zadrzi dobrotu i deli je sa svetom, 
a mene smataj zgazenim cvetom, kucamo zajedno kroz prostor i vreme, zadrzi sve, kad ne mozes mene.
Koliko je bilo lutanja kroz ove svetove, spajanje letova kod suprotnih svetova,
toliko je bilo onoga sto smo gradili, previse smo mislili, previse smo pricu pritisli,
pritisak je ogroman, teret ne mogu da podnesem, osecanja na pravi nacin ne umem da iznesem,
telo mi je ledeno, emocije u propustu, dosao je dan propadanja, ne propadam u popustu,
ljudi prastaju sve osim iskrenosti, ali iskreno volim te do tacke beskonacnosti,
i iskreno gubim tlo na nogama, osecam se kao da sam na drogama,
gde je apoteka u kojoj postoji lek za ljudski ocaj?
Kada cu jednom saznati da li je ovaj kraj taj kraj, finalni kraj?
Bez okretanja glave, kada mi suze na racun stave
kada filmove u glavi vratim, volim, zatim gubim, pa patim, pa zavolim i da patim
ponekad zelim da svratim u tvoje misli, i da te vratim
ali ne volim rastanke koji traju citav zivot,
ne volim sastanke koji nemaju kraj,
ne volim da propadnem u ocaj kome na kraju nema svetlosni sjaj,
ne volim humanost koja se sastoji u posmatranju tudje panike,
ne volim besmislene i brzoplete odluke,
koje kostaju 1000 dana, i 1000 noci,
toliko je trajalo ovo cekanje da ces doci,
toliko je trajalo da se meni zavrsi ovaj beskrajan san,
toliko je trajao samo jedan dan,
i ako cu jos toliko cekati, onda kazi mi da znam
da prisetim se kada sam nekada ziveo u suzama sam,
kao tuzan pisac trazim, po mraku lutam kroz duhove proslosti,
jer si deo duse moje, pomogni mi da vratim svoje boje na lice,
da sklopim slagalicu, deo ove nezavrsene price,
hej, jos uvek ovaj poluslomljeni osmeh poseduje cari one noci kada si priznala koliko ti jos 1000 ovakvih noci nedostaje..
1000 dana, i 1000 noci bih dao da opet ugledam tvoje oci,
i oprosti ako svoje kosti lomim da premostim ovaj most gde milost nema ni znacenje ni oblik,
idalje me negde proganja tvoj lik, u nadi da se pojavi kada ljubav ne bude samo mit,
mozda nikada necu osetiti prave vrednosti zivota, koji mi je dat,
ali cu skinuti masku sa lica jer ne postoje pravila kada je upitanju ljubav i rat.

Zivot u slici

Zivot kao slika crne hronike mi je postala monotonija,
od svega sto me psihicki iscrpljuje se javlja melanhloija,
manicna depresija je u glavi kao serija,
epizoda emocija na ekranu moje realnosti kao doza nemoralnosti,
dok se kafom doziram, suzama se predoziram,
nemam ni vreme da razmislim o buducnosti koja me stize,
jedan korak i ludilu sam sve blize,
kad isisam snagu iz zivota energija se brise,
ovo sranje je klise, pisem emocije, pa obrisem, jer tu nista ne vredi vise,
je sve te radosne boje moje prosle srecne se sudaraju sa bojama kise,
boje kise su tmurne, one se boje da od boja srece moje ne ostane nista vise,
ponekad stisam u glavi taj mizerni ton, kada vec gubim svoj tron,
ja sam za mizerne bitke ono sto je za akciju james bond,
i tako, kap krvi, krvi, dok zemlja se oko mene mrvi,
tlo ne osecam, strah predosecam, kao da se gubim,
kao da ne mogu da stanem, a nisam ni poceo,
kao da svaki dan puzim i padam, na zemlju nisam krocio,
malo malo, pa nesvestica klepi mi samar, osvesti me realnost sah-maat,
nema smisla za nov kraj, jer idalje zavrsavam svoj raj
ali dok gradim to sveto mesto, zlobnici mi oduzimaju presto
kao da karmina usta reci se useljuju u bozije usi
i savrseno mi se jebe da li sam andjeo ili djavo u dusi
koliko me gadjaju kamenjem, toliko se njima vraca
koliko god da dam, uvek mi se duplo gore vraca
ne postoje ni sestre ni braca u ovom pokvarenom filmu,
vec sam apsolutno sam dok olovkom strcam ovu rimu
malo malo pa krenem, daj-gas, ali nigde ne cujem taj glas
ne, nigde ne vidim taj sjaj, na kraju tunela ne postoji raj
i kad god sam zaplakao, znao sam da je ovo pakao
sto sam gradio svoje ime na vrhu, zasto jebeno nisam zastao?
Pricaju i pricaju, iz slicne price se skontaju,
mene lincuju ali jebes te zamisljene stvarnosti,
uvek sam lincovan zbog socijalne nejednakosti,
jako mi pakosti, ali im recima lomim kosti bez milosti,
oni se nadju kao kad vutru motaju, pa sebi zivot u filter smotaju
nadju se kao grupa, a jedan uzima sve
prica se lose kruzi, ali los glas uzima glasove
svi ti necujni glasovi, su mene obicna prasina
ne vidim nikoga, slep sam za njih, ne vidim ni oblak dima
njihov je smisao zivota trava, zakljucana brava, nekoliko preglupih barbika i zatim pornjava
i toliko mi se jebe za sve, da svrsavam u sekundama
toliko mi nije stalo, da pisam po njima u casovnim rundama
dakle, onda se prezentujem u fazonu
kucko, moj zivot u slici mozes da istetoviras na pici
ako ikada u zivotu pozelis da ti picka zazvuci pametno
izvini, ako sam te uvredio, odbij mi od zdravstvenog
jer kada pricam sa tobom, osecam se svadje zedno i bolesno
moram da kontradiktiram, jer samo o dick-u diktiras,
i samo dick ti diktira, da se prodas kao laka droga u par mini-dzipova
i jebeno me jebeno najjebenije svojim jebenim postojanjem, svojim prisustvom  jebeno iritiras
molim te zatvori napucana usta jer ionako su beskorisna stvar,
koristis ih promet, ulaz-izlaz i kraj,
ocigledno je jedini nacin da jebeno ucutis je da ti ga neko gurne do grkljana,
kao cetkicu za zube, i boze daj oci onima koji te ljube,
ni da si mi zadnja na listi ne bih te teleskopom pogledao,
jer da tako vrednujem ljude, ni ja sam ne bih vredeo
ali takvi kao ti..
krenu da nekorektno filozofski kenjaju, i kada pokusam da ih slusam
osecam se kao Alberta Kamija citam,
a ustvari iskljucim sva cula i zabole me kita,
trude se maximalno da poboljsaju drustveni status i integritet,
ali zbog njihov integriteta danas opada natalitet,
bespotrebno usporavaju moj mozdani intezitet,
picko, od gluposti umreces, povecavas mortalitet,
esto muerto kada vidim da dupe stavljas na zeton,
i dont give a fuck, jer sam vise cool od tebe kada zapalim  i sedim na beton,
moj stav, i intelekt ih sahranjuje, ovo je manifestacija bez pametnih situacija
ovo je sahrana morala koja duboko vara svakog ko sebe vidi kao savrsenstvo
od takvih ljudi sam scenarisao bekstvo
ali ta crna misao, koju sam malo cas pisao, ne vidim joj ni smisao
ali sam je iz glave istiskao, pritiskao, kao sto na mene vrse pritisak
idalje mi pritisak pada, nisam ni svestan svoje nesvesti
o boze presvesti, pogledaj dole klecim ti
da jednog dana zracim istim bojama kao precesti
nekoliko problema stanu, u minutu se pojave novi
toliko sam se promenio da mi je svadja sa ljudima postala hobi
na ovoj cesti my body izgleda kao nodi,
jer sam igracka u svakom smislu te reci
dusevno, emotivno, fizicki, su me svi kad-tad presli i kad-tad ce me preci
napravio sam branu od tih zlokobnih reci,
ovo je moja odbrana, kada mi svi na crtu stanu.
i ne brojim vise jer ne postoji broj za svaku moju manu,
ali za razliku od drugih svojih mana sam svestan,
za razliku od drugih svestran nije kad se jebes sa svih strana, a toga nisi svestan,
i od politicara, narkosa, rastegnutih barbika, kriminala sam postao besan,
bas nisam fejk, ne zivim od tudjih reci, ja sam ono sto jesam,
na kraju krajeva, nema tu nekih careva,
i stojim, gledam, kao da ne postojim, stojim predan,
od svih otresan, hvata me pesma,
vodi me kroz neka mesta, prica mi pricu o maski koja je sagorela, pala sa lica,
sakom se drzim za tlo, ali ne znam, sva ta mesta.. i te reci, ti ljudi
krenem da disem, pa prestah, dakle ne znam da opisem,
takav slom se mora doziveti, ali uvek cu se od istog skrivati
nocne more teku, boje kise prave remek delo nazvano zivot u slici
u toj prilici sam umetnik, u zivotu sam verovatno samo pacenik
protracena ljudska masa, talasam se sa gramom spasa,
da od nista stvorim nesto, umetnicki receno, to radim vesto,
kao da nije pocelo srce da dise, kao da sapuce nesto,
kao da nije to kraj, kao da vraca me na mesto,
kada sam voleo ja, kada sam gubio odraz ispred ogledala,
i onda,  kap suze doda nijansu u taj zivot, takozvani klise,
pada kap kise, kap krvi meni na dlanu,
uvek zastanem, ohrabrim se, i pogledam na drugu stranu,
i nisam Aca Lukas, ali kap kise u okeanu
kap za moju ranu
kap za neodanu ranu
ja sam ovom zivotu odan, ali toliko prodan da je moj dar vec davno zakopan