"Bury me deep"

I know this won’t be noticeable at all, maybe not even conviciable,
But i can’t really walk in your dreams , ‘cause i can barely crawl,
Stop and stare before you learn to care
I lean for the passion of something that i might be so scared
Shit, i’m free, but still cage is where i’ll be
These wings, are broken, this heart is token
Breathe, yes i wish i could breath normally on this love-test
Can’t never figure it out if im qualified to pass
I should surpass and bleed it all out on the surface
It’s curse, it’s blessing, and my heart is what you are messing
See, i’m leading these falling angels, like blind leading the blind
And i wish there was the path i could choose to get you out of my mind
This is ultimate sacrisife for gainin’ almost nothing
I started from the bottom, now i’m fearing of what God send
If not anything, i would love to be the everything
But even if i gave it all away we could never be the thing
Strange is when your rage evolues into frighething
I’m still riding till i stop and die, i’m walking betweet shadows, but you and i..

Bind the rope, cover my eyes,
Cover my ears, so i don’t hear
Your missunderstooding, and amateur goodbyes
Please don’t stop, till you see me dying
Close me into box, shut me out
Don’t let anyone else to hear the sound
of my destruction, screaming and handovering  me to death
Step on the bet, look at the clock, no turning back, and you know the wrong path

Adrenaline, impulsing, heart-free, overimpulsing me,
Thing that disgust me is that you don’t ever trust me
Fuck it, im not coming back to watch you love-roleplay-act
It’s lack of interest, fakness is leading actor
I’m not hating, i love you, so i’m letting you go cause you are losing factor
Do you really think i will fall under your spell?
See i don’t tell i’m proving, i’m raw recruit in bullying
And i’m getting sick & tired of you confusing and refusing
You can use me, or abuse, you can do what the fuck you want just use me
You’re my phase fo crackdown, my mistery, you won’t have ‘’our’’ future,
So my name won’t probably be written in your history
Your eyes will never meet my endless suffering, under my bed
There is more then meets the eye, more then i could ever cry about
There’s more included, my wish is that i do it, but you only do it with exclusive
My feelings are uncaught in your web that i weave,
i could fall easily as domino, anytime you choose to leave
Precept is that i used this concept into my purpose without permission
I’ll probably burn because of this, but you should respect my dicisioun
It’s a dumb vision to see what doesn’t and won’t exist
But my hearts breaks everytime i look at you, how could i resist?


Bind the rope, cover my eyes,
Cover my ears, so i don’t hear
Your missunderstooding, and amateur goodbyes
Please don’t stop, till you see me dying
Close me into box, shut me out
Don’t let anyone else to hear the sound
of my destruction, screaming and handovering  me to death
Step on the bet, look at the clock, no turning back, and you know the wrong path

And i hope that time heels the feelings that you thought was unreal
And i hope time will heal what i feel on daily bases and what i don’t reveal
And i hope you’re happy, and carey stars in your pocket,
This world is cruel, but fuck it, i know you’re gonna knock it
And i pray that everytime you seize opportunity you’re gonna slay it
Yes, i’m addicted to your poision, no-critics allowed,
And i confess i’m conflicted with how low i feel now, break out..
To the east, to the west, to the south, i’m about, thinking loud, saying clear, and cage-free
But at the end of the day, i will cry to the moment i find out that i’m without you
So break out and break up and break everything burn to the ground
And when you see me in the sleep, drug me, give me amnesia, please bury me deep

'Nestao'

Nestao sam, I ne zelim da se vratim,

putem tuge, patnje, I mracnih osecanja,

nikada opet ne zelim da patim,

ovde gde sam, ne zive secanja.

Golim rukama sagradio sam siguran hram,

van dometa za ocaj, mrznju, I svakojako zlo,

moja presuda ceka da je dam,

jednom sam dodirnuo zvezde, a sada je dno

sve sto znam.

Lazima skinut, u crno obojen,

krvavim rukama skidam taj povez sa ociju,

I gledam svete ruke, nevine ruke tvoje,

kako me guraju u blato, crninu, I gustu prasinu.

Na x znaku sam postavljen, svestan da nema dalje, i svog stanja,

finalno dozivam svece, bogove, heroje, sve vise sile,

da ispune mi zelju I dosegnem osecaj blagostanja,

I zelim da se smeju dok mi telo nose, vise sile, te bozije ruke mile,

Putem za vecnost, i  putem idile.

Nestao sam, ili sam jednostavno prestao prazne korake da brojim,

koliko pada, udarca, groma, suza, krvi, I znoja ce me okameniti?

svaki poraz sam platio duplo, i postao hladno truplo, prestao sam da mislim, dakle da  postojim, i svaki korak mojih misli je prestao sudbinu da kroji

Sevace, prestace, dan i noc nestace, sreca se mizeriju smeniti, obraz ce poput krvi porumeniti,

I posle vekova evolucije, i moje emotivne institucije,

U drugom svetu, sa trecim okom, idalje cu videti zakopano zlo duboko,

zakopan mrak, neosetljiv strah, vracaju me i bacaju me u mracna osecanja,

nestao sam negde u dimenziji, gde vise ne zive maglovita secanja, ni suluda obecanja.

"Monotonija disanja"

Gospode, izvini..
Izvini sto su analgini, besnedini i sve na in,
postali moji spasitelji, moji dnevni vitamini,
izvini sto su heroini, kokini ono cemu se nadam,
ono sto mislim da otvara nov put za dalje,
dok umiru sve nade i padam onako krajnje,
izvini sto se zelim da smrt bude spas,
izvini sto vise ne mogu da pustim ni glas,
ovaj talas mi prevrce telo u cas,
kada mrtva tisina postane moja najveca strast,
osecam bol koja zivi u kostima,
i posle mog gorenja na lomaci ostaje samo oblak dima,
ali ne mogu da se borim,
ne mogu nista iz ovog pakla da stvorim,
jednacim se sa tugom po mestu tvorbe,
i istorija se ponavlja, ocaj je cesto dobjiao borbe,
u glavi javljaju se moje manicno-depresivne serije,
izmedju dobijene i izgubljene borbe leze imperije,
dok traje rat, cuje se vrisak i plamen tih,
trazim po mislima odgovarajuci stih,
ali setim se da i kada sam 6 metra pod zemljom,
idalje sam previsoko za sve njih,
prate me, koraci sudbine, ali ne shvataju da
od dna, od tla, gore od dobrog, bolje od svakog zla,
dok mi um ne pukne u paramparcad, dok telo se ne rasparca,
disem da ponosno izgorim u njihovima ocima,
jer gorim kao borac, i ovo je moja lomaca,
moj most, i moja palata,
samo se zatvaraju prozori i vrata,
rusi se moja kula od karata,
zarobljem sam u ovom crnobelom horror filmu,
u opljackanom Pariskom lokalu,
cekam da mi refleksija razbijenog stakla ogledala,
kaze da sam propalica, lutalica, i neshvacena budala,
i seti se da svaki put kad te gledaju sa visine,
"Oprosti im Oce, ne znaju sta cine"
i zato, izvini, ako se nekad pokusam
da se odbranim, ali ispadnem promasaj,
i ne postoje granice tamo dokle ide moj domasaj,
ovo je sahrana morala, monotonija disanja,
odbrojavanje suza, i minuta, iluzija pisanja.
obasjavam lazni sjaj, da ovekovecim kraj,
i misli se trude, da se ne umrse i polude,
jer najskuplje sam u zivotu platio najjeftinije ljude,
i dok gradim samopouzdanje, i mizerni vek traje,
povlacim liniju nestanka koju ne prolazim zbog prestanka
disanja, lomljenja, hodanja, padanja,
slamanja, davanja, uzimanja, i ponovnog pokusaja spavanja,
ali insomnia me povlaci kao zombija,
u pecinu gde ne smem da pisnem,
i srce stisnem, jer duhovi proslosti spavaju,
ne zelim da ih probudim, dok delovi moje duse ocajavaju,
izvini, boze, ponavljam svoje iskupljenje,
prstima grebem kozu, ali ne smem da krocim,
oci ne smem da otvorim, jer moja nocna mora
nastavlja svoj tok, i ne postoji upotrebni rok,
pravim skok u nistavilo,
ali vise nista nema namenu,
okrecem se kroz vekove da nadjem zamenu,
i dok pijem lekove, osecam bol u ramenu,
ja sam sebi slomio srce, i suocio se sa sobom kao kamen kamenu,
nekada sam se od ogledala sam se plasio,
kada sam u njemu susreo strasilo,
povlacim liniju krajno, i osecam se sjajno,
povlacim liniju srazmerno,
u kamenu nista ljudsko, u ljudima sve kameno,
izvini..

my artwork

#ultraviolence

"Panorama"

Drama.
Panorama na kojoj se vozim sa nama,
mracni sitkom za nas,
farsa sarkazma, glava je jednako prazna,
mozak puca kao vaza razbijena od zida,
zivot, moj blagoslov, moja kazna,
poredjenje,
stid me kao parce mesa kida,
ali ne ubija,
metafora, zivot je pozornica i svi smo glumci,
misli se prze, ruke nam se drze,
metafora, jer vesam se sa plafona,
gradacija, jer redjam slike zivota
od bezbolnije do najbolnije,
sve moje je oteto, prokleto, ukleto,
zivote marioneto, ugasi me cigaretom,
sto sam vise budan, vise postajem zabludan,
srce je odbrana, kapija, manija,
i takvo ostaje danima,
varira od hladnog do podlozne hemije,
sve jesenije, hladnije, ledenije,
i nikad ne postaje vrelije, vedrije,
gradacija, moja situacija bez municija,
sve decenije su iscrpljenije,
sve obesene zelje, vise na mojim ocima,
na meni je,
zbir pogresnih intuicija, losih kontrukcija mojih vizija,
stigla me je emotivna kriza, za bezdusno, gnusno, telo ugrizla.

Refleks je kad me udari zamisljeni tornado,
javi se misao da sam upao
u besmisleno bezrecje, besparan nestvaran svet,
bezimeno skroviste u kome zivi cudoviste,
moj refleks ne ide na progres,
samo unazad koracima u pecinu, gde je zivot fenjer,
i gledam pukotine, stenjem,
izlazim i nastavljam da se penjem,
niz liticu, stranputicu, okrecem se medju strancima,
medju kurvama i sveticama,
medju otrovima i leovima, okrecem telo vekovima,
padam sa panorame, moje ucestale zivotne drame,
ovo je nepromenjeno stanje, finalno i krajnje,
strah me obuzima, dodaje tugu i srecu oduzima,
 dah me opusta, napusta, izlisno izlazi iz mene,
sene se muce, i desi se korak i krene iz vene,
crna krv, kosa mi poput ruze vene,
ljudski trn u mom oku, i podrucje nestaje iz mojih ociju,
mocim boju u crnilo, davim se u plavetnilo,
upravo sam se osvestio,  ali nisam bol zaledio,
sve boje mojih osecanja se neprestano menjaju,
i oci me koce da reci u reku pretocim, ali ove noci
ostaje karmin njene duse, obelezava mesto zlocina,
pocinjem da pocivam, i gledam suzno ocima u nebo,
nista nije moguce spasiti mojim nemocnim mocima,
i snovi se ruse, i otisak Karmin,
zvezde se mrste i guse, zelje me nocas lose sluze,
ne zadrzavam se ni jedan minut duze,
otisak mene na planeti i na meni otisak Karmin,
egzorcizam crpi toksicne emocije,
u ime srece, tuge, zivota i smrti, amin.

Panorama, izopacena strana mog dusevnog stanja,
na tom nivou psihe svaki stih gubi smisao,
i sve sto sam pisao, nije ozivelo nas,
panorama, moj noz,
moj zivot kao ucestala drama,
vozim se kroz sve oblike tuge zbog nas,
gubim ravnotezu, ne nalazim kompas,
placem i nestaje mi glas,
placem i padam u trans,
placem i suza otvara nov delirijum,
san i realnost nemaju sporazum,
ruke su mi sve sanse za opstanak elimirale,
da noge otkazu, i dozivim jezivo finale,
oci su samo fantazirale, dok su misli kontrirale,
alfa i omega, pocetak i kraj,
panorama, prikaz koji slama,
snove u paramparcad, realnost u delove,
panorama, emotivni izraz koji proganja,
i srusi sve delove mene kada dodje do kvara,
panorama, kada ne mogu da mi osveste telo
ni posle stotinu samara.

"I zivot krene.."

Kuca straha je hram bez vere, parce srca koje kuca kroz uspomene,
i negde senke proslosti kriju se pod sto, na prvo mesto gde je srce prestalo
i onda zivot krene, preko uspomene, uplasim se kada sretnem senku sebe
jer dogovor sa sobom je dogovor protiv sebe, i zajedno sa egom ne mogu da se zastitim od sebe
onaj monstrum iz ogledala prica pricu cija je vrednost medalja
oskar mizerije ne bi bio dovoljan da predjem most, da ogranicim post
na ljubav postim, Boze oprosti, kada lomim kosti, budim se da premostim
ali negde na pola puta, ne znam gde skrenem, i vidim odraz sebe kako venem dok mi tece vreme
i zivot krene, razbijam stene, razbijam misli da istecem kroz portal
nije moral moje dostojanstvo, i nije moje da osudim covecanstvo
vec da krenem dalje, ali uporno me salje duh iz proslosti, dokle god da traje
besmrtnost je pescani sat, i dok gledam u njega koci mi se vrat
sporo mi prolazi, iz portala nista ne izlazi, i na kraju sam puta, ali niko ne dolazi
ne cekam onog koji sa neba silazi, vec trazim pukotinu na zidu, gde su putevi prolazni?
od besa se pravi vatra, i dok trudim se da izadjem iz pakla, shvatam da ne postoje putevi izlazni
i zivot krene, debelim slojem preko mene, da nanize nit za nit, dok gubim stit
nema gladi, kad tugom se hranis, i nema ljudi oko tebe jer od njih sebe branis
trpeza osecanja ne daje obecanja, i ne zadaje druga stanja dok sreca sanja
sve se skupilo, srce je prepuknulo, i duboko u meni nesto je umuknulo
kao bumerang zivot me samarom zveknuo, i tihi glas ispod jastuka je odjeknuo
rekoh 'prestani ili jednostavno nestani, jer tu gde nisanis mrtvo je vec sve
od pilule za srecu, sam zavistan, i ubijam se, umirem i ponovo radjam se zbog nje.
Kuca straha nema zidove, nema ni prozore, ni vrata ni tajne odaje
sve iz mene uzima, nista ne prodaje, i kad vidis krv kraj je,
ni sama ne objasnjava svoje razloge, znas je
nosis krv na rukama, jer to radis sebi i tamnu ogrlicu kad sudbina kaze ''kreni''
u trci sa sudbinom, svaki put izgubim mec
ne mozes protiv nje, ne mozes da je preteknes,
a sreca je davno mrtva, ja sam njen zivi les
ne znas gde se kreces, ali opet senku sebe sretnes
nikad se ne sakrijes, nikad metak ne izbegnes
i zivot krene, svet maste depresijom mi zamene
dimom cigarete sklanjam sene, nocna paranoja izvire iz mene
moje telo, moje skladiste, moje skroviste gde cuvam cudoviste
moje utociste, hram bez vere, da bude bolje, da zivot krene
borim se sa osecanjima, prezentujem se na svakom nivou teatralnosti
ali ovo sto osecam je suprotno od svega, suprotno od realnosti
pored delova uspomena, pravi se reka suza, i tu je moj imaginarni prijatelj, moja muza
tecu suze, prave potok, i tu je protok koji sprecava skok u dalj
u sarenu buducnost, u zlatni dan, u nesto za sta zivimo - u srecan kraj.
I zivot krene, na kisan dan,
na ovaj dan se niko ne oseca ovako sam kao ja,
ovako pokislo, ovako pregazeno,
ovako nesebicno bacam sve sa sebe u raj,
ovako ovekovecujem svoj kraj,
jer zelim da traje, da traju moje zadnje kapi nade,
da sutra jednog dana tugu iz mene izvade,
sutrasnje srece, sutrasnje cvece,
jer ovo staro je uvenulo i nece
da doceka jos jedan suncan dan,
i zivot krene, ali usporava mi ovaj kisan dan,
zivot staje, i sve stane u tren,
jer se niko ne oseca ovako kao ja.

"Sunce uvek dodje odmah posle kise"

Pretoci reci, pusti da padaju kao kisa iz tih suzniju ociju, 

andjeli tuge se kriju u tebi, vristis u sebi,

 umukni, zamukni, prekini, ne juri ka visini,

 pasces dole u provaliju secanja, unutra je presudna smrt, 

molim te prestani, nemoj da me molis, nemoj da me volis, 

nemoj da odolis kada me vidis kako slomljen stojim kao da sam senka,

 kao da ne postojim, dodji, zagrli ovo telo, koje propada, nedaj mu da padne, 

nedaj srcu da stane, nedaj srcu da nikada prestane da oseca, 

tvoj duh idalje pod kozom osecam, tvoj strah u tuznim nocima predosecam,

 sve sto osecam na srcu mi pise, ali secanje bledi, sa srca se brise.

 Dodji, zagrli, ovu glavu hrli, sve kroz tvoje bisere,

 I perle, I dijamante, kroz njih tuga propada, zakopaj tugu ispod lepe odece, 

zakopaj sve unutra, slika je mutna, prosvetli je, 

videces svoje sopstveno stradanje, umiranje, padanje, 

zatvori se unutra, ponovo otvori se, otvori me, otvori nas, 

nadji ruku za spas, nadji pravi cas, zavoli me opet, ja znam, 

osecam da bes iz tebe vristi, nesto u toj dusi tisti, suze su reka reci, 

pusti me mozda umem da te izlecim, znam koliko pece ta reka koja sa tog lica tece, vrela reka, przi te, lice se raspara, u komade puca slika, 

sve se zavrsava u tim oblacima dima, toliko toga ima, 

ali sta je za koga, nacice svoj svoga, jer verujem u ljubav, verujem u cuda,

 I verujem u Boga.. Poveri mi se, zaplaci, jace, stegni me, 

zavristi, jako iz dubine srca zaplaci, zivot je ionako svakim danom kraci I kraci, 

nemoj da stezes srce, bice samo gore,tako snazno lupa, jel’ da? 

Hoce da izleti spremaju se andjeli tuge, prelaze mostove I pruge, 

spremaju se za konacni poslednji let, uberi onaj cvet, on poseduje toliko magije za kakvu nismo znali, mozda nam donese ljubav, I to nas zapravo spasi? 

Uzmi moju ruku, I sa njom se skrasi, na taj nacin mene spasi, 

ah, uzasi strasni, idalje se plasim, ne mogu vise, sve u glavi se brise, 

amnezija, to je ono sto mi treba, da zaboravim sve, da zivot krene ispocetka, 

kreni ispocetka, prvi korak, prvo slovo, ponavljam sebi, spasio se nebi, 

zaboravi sve sto si ikada voleo I sve sto nikada nisi preboleo, celom dusom sam voleo, vise od zivota, vise od vecnosti, mada vecnost mi I ne treba,

 treba mi neko da me pripremi na tom putu za dodir neba, za kraj, 

treba mi nesto za kraj, znas da te volim, znaj, 

nemoj da dozovolis da tako brzo zaboravljas kako nas vreme brzo rastavlja, 

mene od tebe, I mene do sebe, jer samo sa tobom otkrijem deo sebe,

 I tada sam ja ono sto jesam, bicu I bio, tebi uvek veran, dok nas smrt ne rastavi, 

I drugi zivot sastavi, od blata, ili meda, ili praha, u neka druga vremena,

 koja nas cekaju, da opet disemo zajedno, disi, tako je lepo disati dok si ziv, 

ne zaboravi da ljudi napustaju, onda kad najvise trebaju, idu u nebesa, ah..

 idalje se lomim da izdrzim, sastavljam kraj sa krajem, sve od sebe dajem, 

sve se ovde vrti oko ljubavi, zivota I smrti, svaka kap krvi me mrvi, 

sve sto je ostalo su nekoliko kapi krvi, kaplje I kaplje I kaplje, 

pada sa mene, udara u zidove na kojima su tudje sene, 

zidovi se ruse, zajedno sa mojim snovima, ruse se lica dobrih ljudi, 

postaju iskrivljena lica tih ljudi, na kraju svako poludi. 

Probudi me, probudi se, ja se svakog jutra budim da se ponovo trudim, 

da te nikad ne izgubim, budi ono sto jesi, sta god I gde da se desi, 

nosi me sa soobm, ovako kao ja tebe, koga ja da krivim sto ovako bez ikoga icega,

 I ono NAJGORE BEZ TEBE zivim? 

U danima crnim, I sviim, svetlis, tako sijas, dodajes ovoj tami predivne boje, 

tako lepo mi stoje, I tama opet sija, bljestava kakva do sada nikada nije bila, 

otvaras me, zatvaras me, opet smo isto, opet smo jedno, vecno,

 neunistivo, van vermena I sveta, moja dusa sa tvojom seta, 

prelazi onu reku koja tece, prelazi mostove, gradove, ide u nebesa, 

oslobadja me besa, tuge, daje mi ljubav, cuvam je kao malo vode na dlanu, 

realnost ili san, ili iluzija, ili dobar dan? Ne znam, nije ni bitno, jer sam sa tobom, mozda je smrt ovako na lep nacin dokazala da ljubav posle zivota postoji, da ljubav pobedjuje smrt, da ja I ti koracamo na pravi put, hvala ti, jer ova ruka nam je umujucim zagrljajem vezala srca u jedno, preko ramena, od reke do reke, od kamena do kamena, od ruke do ruke, od coveka do coveka, od godine do veka, vekovima I vekovima, ovekovecujem ovaj momenat, zato sto srce nije stalo, ono idalje kuca za tebe, zakljucacu te unutra da prezivim sebe, disem, jedva disem, jedva otkucajem dajem, tama me udara, svemu srecnom podudara, a ja disem, stoijm kao kip, zbog zivotne norme disem, cisto da se opet ne izdvojim od bica ostalih, zvezde, pada mrak, bog se ljuti, grmi, na mom srcu trnje, bodu me, dok skroz ne probodu, I oduzmu mi ljubav, srecu, I slobodu, poverenje je noz koji dajes ljudskom rodu, tmina, pune ulice praznih ljudi,
ljudi su kao cvece, uvenu kad mi trebaju, svaki put dobrotu namirisem,
znam da zvuci klise, ali dok stojim kao da ne postojim,

 uboden na trn ljudskosti, jedva disem, ali se ponovo radjam kao sunce posle kise,

svako od tih ljudi sa ocajom se trudi da se jednog jutra srecno probudi,  ljudi setaju I gledaju dole, razmisljaju o vremenu u kojem zive, neki se cude, neki se dive, prave linije na kojima hodam, postaju linije krive, iz ovog sveta klizim, jos malo mi fali I vodicu se kao jedan od propalih, ostavljenih, da se bore za zivu gavu, u ratu sa svima, samo se cuju pucnjave reci, koje se zarivaju u srca, neko zastane, prestane, neko polako, onako necujeno kuca, I tu, .. gubim se, I nalazim se, I nalazim tebe, sve je ovo tako klise, i kisa je stala, ne rasipa tugu po nama vise, jer Sunce uvek dodje, odmah posle kise ...

Zivot me nikada nije mazio, zemlja me je gutala zivog, kad god bih travu nagazio
takav je osecaj, ocaj mi iz ociju procitaj, izmedju redova citaj
dok dan se radja pod nebom, i zemlja je kise sita
zdravstveno nemam mira, jer ne biram sudbinu, vec ona mene bira
i kad god sam zaplakao suza je pravila moj licni pakao
otkad sam zemlju dotakao, nista tako trajno i finalno nisam prstima dodirnuo
na ''stop'' znak ne stajem, i ovo ne bajem za krajem, vec da istrajem
 od malena mi je jedina zelja bila da budem srecan,
ali shvatio sam da je cena za srecu teret na ledjima prepun smeca,
odluka je bila da sacekam agoniju da prodje,
vreme je prolazilo kao pescani sat, ali djavo uvek po svoje dodje.
Dajem ruku u vatru, da me niko od vas zapravo ne zna u startu,
jer vasa intuicija je pogresna investicija,
i toliko lose izgledate da vam ne pomaze ni modna policija,
dodejm gas na ovu stvar, jer imam vestinu i dar,
i moram ovako da rokam jer sam najrealniji car,
ako je moral da dajes oral za svaki jebeni dolar,
onda ste vi i moral na distanci kao da putujes vozom do mozga,
i lesim ovaj sistem, jer te kucke nisu ciste, te glupe kucke i ja nismo sa iste piste,
ali iz glave bistre glume pametnice, filozofe, i politicke ministre,
i nemamo dodrine tacke, jer one glume ''nafurane r!bE, m@ckE"
kada bi im dao kompliment to bi bila milostinja,
kada bi ih uvredio, tuzili bi me za zlostavljanje zivotinja,
moj izgled je govori o meni, bez da progovorim,
dakle moj drugi karakter, stavljam tonu besa u pice koje mi toci barmen,
u ovom paklu sam starter, i cekam let za drugi svet,
jer ispred mene je salter na koji sluze oni ''iznad''
ako je asocijacija, prva rec je covek, cela kolona je rec pizda,
svi me cudno gledaju kao da je usao glumac Gerrard butler,
a ja zivim da im svima po spisku jebeno jebem mater!
Povracam od ovog realnog sveta, pa sam kreairao svoj raj,
ne zanima me lazan sjaj, jer kad hodam ka cilju, radim skok u dalj,
toliko sam nizak i sahranjen, ali idalje previsoko za njih,
dok hodam po trnju, kapi krvi na nogama prave reku iz koje tece moj stih
da sam se ponovo radio, promenio se nikada ne bih
ako se nekome ne svidjam, jednostavno i prosto na kulturan nacin, odjebi.
Nemam dovoljno pametnih reci za tvoj spektar, jer nisam na tvom nivou,
u tvom svetu za mene nema mesta, cutim celog zivota, pa prestah,
dakle moj spektar reci ne meri ni komparater, ni mikrometar, ni metar,
i toliko sam neogranicen da se moje reci vucu po celoj planeti,
u odnosu na ostale, mozak mi je enciklopedija,
i polovina od vas ne bi nikad progovorila u javnosti, da ne postoji wikipedija
gradim ovaj svet od blata, preko inata do zanata,
od zanata do blata, do zlata, do rasjka vrata, dok me ceo svet ne prihvata,
ne baratam ni sa cim od prljavih ruku, ne igram na prljavo, vec uvek na svoju struku,
tudje uvrede i sugestiju cujem iskljucivo kao edefinisanu buku,
jer da budes ja moras da imas Ahilovu petu, i nosis tu muku u sebi,
ta borba sa samim sobom, koju u ogledalu vezbamo,
nije bolest, vec je zdravo, to je nesto sto si svi trebamo,
mozes da osvojis ceo svet, ako pobedis sebe,
mogu da te spasim od svega, ali nikad od samog sebe,
ljubav je mit dok ne pronadjes dokaz,
i sve je tako lepse kada o tome mastas,
moras da naucis, da volis, prihvatas i prastas,
jer sta ce ti zivot, ako nemas za koga da ga das?
Ceo svoj zivot nebi imao smisao,
da nisam ovo pisao, da nisam svaku emociju u reci pretocio,
najveca je bitka sa onim cudovistem iz ogledala, sa kojijm
sam se suocio, moja himna, moja molitva,
moja prica je u srcu duboko zakopana,
svako je slikar svoje zivotne slike, i ja odgovaram za svoje pisanje,
ali zivot je surov, i zivot je tezak
i zivot je crtez bez gumice za brisanje.
Svako bazira svoje verovanje u neku svoju istinu,
u ono sto on misli da jeste,
jer to je njemu senka misli, sve prirode, i vrste,
ovaj tih glas u meni idalje svakome srecu zeli,
i onom koji me mrzi, i onom koji me u snu nozem na pola deli,
ali svaka moja bora je od bola rana, stit, maska, i podloga,
jer covek je mera svih stvari i oblika......

Protokol

Krv sa strane, melodija me gane, u rupu propadnem, posmatram svoje rane
Brojim dane, ovekovacam ovaj minut, jer znace mi tuzni znaci koje osecam na traci
Ne pratim znakove, zato udaram u stenu, pravim krs
Nesreca je teska, disem ubrzano, i gazim na trn, da li je smrt?
Ostaci mog tela leze, moje suze ka zivotu teze, ali otkucaji od mene beze
Sve sto sam blizi, ja sam dalji, stavi tajne u kovertu i u nepovrat posalji
Osecaj je gubitni, osecaj je umiranje, osecaj je krajnji
Dimom cigarete skupljam emocije srece sto kroz vetar lete
Udahni zivot, izdahni smrt, ali sanse za opstanak su retke
I borim se za zivot, kao da izbegavam metke
Zvuk gitare ubija bes, ali ubijanjem besa radja se bol
Klavir svira d-moll, bol je moj jebeni protokol

Kljuc besmrtnosti je ziveti zivot pun secanja
Ali moje memorije su samo neispunjena obecanja
Ugasi svecu, pusti tugu da nocas sanja
Sve sto je melaholnija veca, moja sansa za zivot je manja
Ovo lazno samopouzdanje je dugme, ono krajnje
Ono koje sahranjuje do jezgra zemlje, ono koje melje
Dusa mi je prazna, ali mozak mi je pun
Iako sam hladan, na tugu nisam imun
Zivot me vodi, 2:1, nije nereseno
Nista nije nedoreceno, moje disanje je spreceno
Crvene kapljice mojih ociju ubijaju monotoniju, iako je dan siv
I ako dises, ne mora da znaci da si ziv
Neka sam kriv, neka sam svakome trn u oku, ja
Mozda kad me spale, ostace malo plamena
Da prosvetli put i pogledaju me preko ramena
Mozda imaju srce, ali ne znaju koja mu je namena
Od kamena do kamena, ne postoji moja zamena
Punim pistolje me pucaju, jer sa moje strane recima je zamlja sravnana
Ja sam svetlo, tvoja tama je termin za gubitak
I jebes sve to, samo mi treba jos jedan rucni stisak
Ustao sam, preziveo ove nesrece, jos uvek me sustize svako ljudsko bezrecje
Ali sagradio sam svoj tron, kao celicni tom
Hodam cvrsto, kao da sam preziveo grom
Jebes civilizaciju, jer svadja je moj zargon
Skloni te hejtere, jer inat mi je najveci podsticaj
Ne mogu da me mrze, koliko ja mogu da im stvorim sinonim taj osecaj
Reci u realnost pretoci, moje oci su laser za ljudsko smece
spakuj svu tu mrznju u vrece, pomoli se za njih, zapali im svece
Stavi tajne u koveru i pravo u nepovrat ih posalji
Glumim srecu, verujem u nju, ali ona se od mene pomakne, udalji
Bol, moj jebeni protokol, moj idol, ono sto strcam olovkom na sto
Od ovog sveta, napravio se lom
Od ovih ljudi, doziveo sam nervni slom
Hrabrost je milost pod pritiskom, pojacaj mi ton
Da u glavi cujem savete, kako da se borim pod taknom linijom
Gledaju me krvnicki, gledaju me sa visine
Oprosti im Oce, ne znaju sta cine
Ako ovaj zivot moram da propatim, neka mi brzo zada bol
jer ovakvoj vrsti ne pomaze panadol
Sam sebi sam najveci idol,
neka traje bol, on je moj jebeni protokol.
Izgubio sam od zivota, ali hodam kao pobednik
Jer spustenoj glavi svi se smeju, kada ti je predstava lica ''gubitnik''
Ne okrecem se uspomenama, jer je kajanje gubljenje vremena
Samo sam prolaznik u vremenu, mozda se pronadje u ljudima izuzetak
Svaki kraj je tezak, ali svaki kraj je nov pocetak
Vrati me u startu, u vreme kad nisam dobio metak u ledja
Imam kolekciju metka u ledjima, zato sam napravio kineski zid
Kao protekciju od ljudi koji svojom egzistencijom kvare mi vid
Hvalisanje je pocetak onoga sto ljudi zovu stid
Ponosno se branim od vas, maestralno
Ako te uvredim, odbij mi od zdravstvenog
Inat koraca do te mere gde se to vec zove talenat
Tu gde vas je mrznja izgorela, proglasio sam sah-mat
Kucko, sve se placa, recima saljem ti racun
Kad bi stavila jos malo rumenila izgledala bi kao babun
Intelegencija ti krene na dole, cim progovorim glupi se za pamet mole
Ne zelim rat, ali nije vredna borba za mir
Ovim recima sam odan, napisi da sam prodan
Lazi nose svoju cenu, ali takvi kao vi uvek skrenu
Bez puta, bez aduta, ulazim u igru zivota koja me guta
Ali bacam sve karte na sto, i otkrivam svoju zove se bol
To je zivot, ne san, i dolazi mi novi dan,
Ovaj korak da predjem most, ovaj trn oznacava krv gde sam gazio bos
Ova borba da prezivim, ova borba da izbegnem metak, da izbegnem bol
je moj jebeni protokol
I sve sto jesam, tu gde jesam, bacam u neka prazna mesta
Srcem pisem, i nosi me pesma
Disem ubrzano, malo mi vazduha fali pa prestah
Crtam, bojim, ubacujem strahove, ubacujem osecanja, ubijam duhove
kao umetnik pricam dvosmisleno, razmisljam duplo
kao da imam 2 mozga, i misli mi se razvijaju kao da u ruci drzim njihovo klupko
mozak kao enciklopedija, i niko nebi bio pametan od vas da ne postoji wikipedija
sve vase uvrede uvazam, ali kroz citate ih razmnozavam
toliko da kada na moju stranicu pritisnete, zaboravili ste na sta mislite
i gledam vas sa svih strana, ali ne vidim vas, jer sam dosao sa Marsa
i dobri ljudi na kraju ostanu samo farsa
kada god da padnem, kazem sebi ''ustaj''
i moj jebeni moto je ''nikad ne odustaj''
kad god da te ponize, uvrede, sire tu mrznju
i zele da pakoste tvoju veru, stil zivota, i gadjaju te kamenjem
sklopi oci i samo sapsni sebi ''ko vas jebe''
jer u ovoj borbi, prekrstio sam muziku, pobedio sam sebe
ovaj prsten u ruci, ovaj kamen na koji urezavam svoje rime
ponosan sam sobom, jebeno ponosniji ne mogu da budem time
i dok tvoje ime nosi striptiz bar, ulice nosice moje ime
moje trece oko je zlopamtilo koje je svako vase zlo zakopalo duboko
i kada se najmanje nadate, ono se otkopa,
kada se najmanje nadate ono vas zakopa
toliko vas sahrani da vas ne moze pronaci ni FBI
zivim za svoj bolji pocetak, ali osvetom disem za vas pakleni kraj
vi gradite pakao, ali pobeda je moj protokol, i ovo gde sam postace raj!
Moj protokol, moj bol, moj jedini motivator, inspiracij, moj idol
ono sve sto sam sagradio kroz njega tece, ono sve sto gori kozu i kroz krv istece
kroz reku reci, zapravo moje suze, kroz sve sto zivot mi iz saku uzme
usporio sam hod, ritam zivota svog, sakom o sto slomio sam sve to
jedva dajem znake zivota, ali drugi o meni pisace
ubrzaj me, uspori me, nekome drugom pokloni me, na dva dela salomi me
ubrzaj mi zivljenje, i trenutno umiarnje,
spreci sve ovo crno sto predosecam, izleci me tako da nikad nista ne osecam,
proveri mi puls, ozivi me, izmeri mi disanje
ali nikada nemoj da osudjujes moje pisanje
jer zivot je crtez bez gumice za brisanje!