Pakao

Tako je pocela prica, ali odakle ja da pocnem?
osecanje krivice, hvata me opet, i opet
ponekad sebe vidim kao da sam krvavo proklet
kao da je neko tako zapisao, da dozivim psihicki okret
kao da psiha me okrece, a tuga me pokrece
i ovo je zimska sezona, kada hladnoca na moje rame slece
nisu ni kise toliko padale, koliko su se moje ruke sreci nadale
ali kada je ugrabim, plasim se rastanka, jer uvek je kratko izgubim
toliko kratko, da se ne osecam kao da je ikada bila tu
kao da sam ziveo, smejao se, i slavio u nekom zaboravljenom snu
um je tako diktirao, srce je tuzne note svirao
koje je dirke diralo, kada se ovako sve odigralo?
bolje da glavnu ulogu u ovoj melodrami nisam ni igrao
sve je to krs, lom, i ostatak secanja
sve je to rupa u glavi, rupa u srcu prepuna neispunjenih obecanja
sve su to ista sranja, govorim sebi da prihvatim to
ali prica drugu pricu prica, govori mi da tako sam zasluzio
sa kakvim hladnim osecanjima sam se ove zime druzio?
kakvi to hladni ljudi u moj zivot ulaze?
koliko im dozvoljavam da blizu srcu prilaze?
kakvi to duhovi proslosti moje snove posecuju?
i zasto nisu bili tu da oteraju ovu mecavu?
cega li se secaju, zasto li me proganjaju?
neki od nas zive nocne more, a neki nastave da ih sanjaju
znam da nisam svetac, ali ljubav je glavni pokretac, zar ne?
kako da od sebe i ove jave uspem da pobegnem?
ali svaki put kad se okrenem, uvek me nesto ceka
nesto lose, ili dobro, neutralno?
nesto apsolutno nedefinisano recima ovog sveta
znam da ono sto me ceka nikako nije sreca
dakle, izmedju cega je ispravno da biram?
izmedju vrece pune ljudskog smeca
i ovog prvog, jer nema opcije broj 2?
ili neke trule buducnosti, ko jos uvek to zna
ko se obraca tim bogovima sto moju sudbinu kroje
kako da se odbranim od tuge koja se radja,
kada gubim nesto sto uopste i nije moje?
nikad nije ni bilo, sta se u toj javi krilo
ova prica ne razume koliko se suza na mom licu slilo
ali greskom sam bio, jedan od onih sa ogromnim srcem
koje razume da voli, da voli da bude pracenom istim kucanjem
od neke druge osobe, od nekoga kome je stalo
od nekoga bilo koga, ko razume epsku pricu barem malo
barem na trenutak, da strepi kako je kada neko leti
kako je kada izgubis krila i nemas gde da sletis
moja su krila krvava, moje je srce slomljeno, konstantno treperi
i dusa kao da vise ne postoji u onome sto je bilo prazno
to nije moj kostim, ne, to nije moje krzno
sam sam ovo stvorio, dakle, zasto bih trazio drugo mesto?
Kad god sam zaplakao, znao sam da zivim pakao
jer ne postoje druge definicije, za ovu zemlju na kojoj stojim
stojim, ali ne postojim, gledam u djavola ali se ne bojim
jer kada svoju sudbinu krojim, nekada vucem sve konce
a nekada se umrsim, moram da prelomim led, ja moram da preksrtim
sa ovim ogrtacem tuge prolazim, i sve te besove zaobilazim
jer kada hodam sam kroz pakao, ne postoji putevi izlazni