Krvare mi noge, dok bos po trnju gazim,
na stazi do iluzije mojih nestvarnih fraza,
ovo je katarza, uz par boja sarkazma,
moje oslobodjenje od svih prljavstina ovog sveta,
moja glava je puna isto koliko i prazna,
sirim virus depresije, moj dar je moja kazna,
ne kucam, ali svejedno se otvaraju se vrata,
lomim prepreke, ali svaki put je kratak,
od blata pravim zlato, od zanata pravim umetnicko delo,
od rusevina gradim kulu, pa opet padnem na nulu,
svaki pocetak je tezak, ali na vagi ja sam tezi,
svuda ostavljam tragove, i od sudbine ne bezim,
jos jedan slom i suicidalni san,
su mi odredili prestojeci dan,
budim se u skrsenim mislima, umnom lomu
i emotivnom rusvaju,
kad ustanem ovako melaholican,
samnom i suze ustaju,
ali ne odustaju, bore se isto koliko i suze srece,
moje telo nece, ali krece, i u padu slece na osuseno cvece,
vodimo dijalog, ja i moja dnevna paranoja,
danas sam se probudio u znaku ruze, crna boja,
i zaspao, usetao u san gde je presudna rec moja,
ali to su besmisleni prikazi, kreatori maste rade,
dok ja nosim izbledelu iskrzanu senku cekam da je neko ukrade
ovo nije svet, ovo je Nojeva Barka,
i celokupan moj zivot je jedna obicna varka,
onaj covek iz ogledala me redovno psuje,
i shvatam svoj um malih razmera jer jedino sebe i cujem,
trenutak je duzi od zivota, i trajnije boli,
svoju snagu definisem po tome koliko sam sposoban da prebolim,
ni snimak tela ne pomaze, jer svuda je kvar,
ne moze biti iscrtan na dijagramu mog neuspeha,
oblak pun kise, zivot je klise,
nije sve toliko sareno koliko se pise,
i koliko u gusenju sopstvenih reci uspes da namirises.
Jedno je gledati vidom, drugo je videti vid,
ali okrenuti sliku iz vidjenog je najveci stid,
u mojoj masti je veceras isti talas
vucem okidac, stiskam prekidac,
telo puno suza i znoja, dnevna paranoja
