"I zivot krene.."

Kuca straha je hram bez vere, parce srca koje kuca kroz uspomene,
i negde senke proslosti kriju se pod sto, na prvo mesto gde je srce prestalo
i onda zivot krene, preko uspomene, uplasim se kada sretnem senku sebe
jer dogovor sa sobom je dogovor protiv sebe, i zajedno sa egom ne mogu da se zastitim od sebe
onaj monstrum iz ogledala prica pricu cija je vrednost medalja
oskar mizerije ne bi bio dovoljan da predjem most, da ogranicim post
na ljubav postim, Boze oprosti, kada lomim kosti, budim se da premostim
ali negde na pola puta, ne znam gde skrenem, i vidim odraz sebe kako venem dok mi tece vreme
i zivot krene, razbijam stene, razbijam misli da istecem kroz portal
nije moral moje dostojanstvo, i nije moje da osudim covecanstvo
vec da krenem dalje, ali uporno me salje duh iz proslosti, dokle god da traje
besmrtnost je pescani sat, i dok gledam u njega koci mi se vrat
sporo mi prolazi, iz portala nista ne izlazi, i na kraju sam puta, ali niko ne dolazi
ne cekam onog koji sa neba silazi, vec trazim pukotinu na zidu, gde su putevi prolazni?
od besa se pravi vatra, i dok trudim se da izadjem iz pakla, shvatam da ne postoje putevi izlazni
i zivot krene, debelim slojem preko mene, da nanize nit za nit, dok gubim stit
nema gladi, kad tugom se hranis, i nema ljudi oko tebe jer od njih sebe branis
trpeza osecanja ne daje obecanja, i ne zadaje druga stanja dok sreca sanja
sve se skupilo, srce je prepuknulo, i duboko u meni nesto je umuknulo
kao bumerang zivot me samarom zveknuo, i tihi glas ispod jastuka je odjeknuo
rekoh 'prestani ili jednostavno nestani, jer tu gde nisanis mrtvo je vec sve
od pilule za srecu, sam zavistan, i ubijam se, umirem i ponovo radjam se zbog nje.
Kuca straha nema zidove, nema ni prozore, ni vrata ni tajne odaje
sve iz mene uzima, nista ne prodaje, i kad vidis krv kraj je,
ni sama ne objasnjava svoje razloge, znas je
nosis krv na rukama, jer to radis sebi i tamnu ogrlicu kad sudbina kaze ''kreni''
u trci sa sudbinom, svaki put izgubim mec
ne mozes protiv nje, ne mozes da je preteknes,
a sreca je davno mrtva, ja sam njen zivi les
ne znas gde se kreces, ali opet senku sebe sretnes
nikad se ne sakrijes, nikad metak ne izbegnes
i zivot krene, svet maste depresijom mi zamene
dimom cigarete sklanjam sene, nocna paranoja izvire iz mene
moje telo, moje skladiste, moje skroviste gde cuvam cudoviste
moje utociste, hram bez vere, da bude bolje, da zivot krene
borim se sa osecanjima, prezentujem se na svakom nivou teatralnosti
ali ovo sto osecam je suprotno od svega, suprotno od realnosti
pored delova uspomena, pravi se reka suza, i tu je moj imaginarni prijatelj, moja muza
tecu suze, prave potok, i tu je protok koji sprecava skok u dalj
u sarenu buducnost, u zlatni dan, u nesto za sta zivimo - u srecan kraj.
I zivot krene, na kisan dan,
na ovaj dan se niko ne oseca ovako sam kao ja,
ovako pokislo, ovako pregazeno,
ovako nesebicno bacam sve sa sebe u raj,
ovako ovekovecujem svoj kraj,
jer zelim da traje, da traju moje zadnje kapi nade,
da sutra jednog dana tugu iz mene izvade,
sutrasnje srece, sutrasnje cvece,
jer ovo staro je uvenulo i nece
da doceka jos jedan suncan dan,
i zivot krene, ali usporava mi ovaj kisan dan,
zivot staje, i sve stane u tren,
jer se niko ne oseca ovako kao ja.