"Panorama"

Drama.
Panorama na kojoj se vozim sa nama,
mracni sitkom za nas,
farsa sarkazma, glava je jednako prazna,
mozak puca kao vaza razbijena od zida,
zivot, moj blagoslov, moja kazna,
poredjenje,
stid me kao parce mesa kida,
ali ne ubija,
metafora, zivot je pozornica i svi smo glumci,
misli se prze, ruke nam se drze,
metafora, jer vesam se sa plafona,
gradacija, jer redjam slike zivota
od bezbolnije do najbolnije,
sve moje je oteto, prokleto, ukleto,
zivote marioneto, ugasi me cigaretom,
sto sam vise budan, vise postajem zabludan,
srce je odbrana, kapija, manija,
i takvo ostaje danima,
varira od hladnog do podlozne hemije,
sve jesenije, hladnije, ledenije,
i nikad ne postaje vrelije, vedrije,
gradacija, moja situacija bez municija,
sve decenije su iscrpljenije,
sve obesene zelje, vise na mojim ocima,
na meni je,
zbir pogresnih intuicija, losih kontrukcija mojih vizija,
stigla me je emotivna kriza, za bezdusno, gnusno, telo ugrizla.

Refleks je kad me udari zamisljeni tornado,
javi se misao da sam upao
u besmisleno bezrecje, besparan nestvaran svet,
bezimeno skroviste u kome zivi cudoviste,
moj refleks ne ide na progres,
samo unazad koracima u pecinu, gde je zivot fenjer,
i gledam pukotine, stenjem,
izlazim i nastavljam da se penjem,
niz liticu, stranputicu, okrecem se medju strancima,
medju kurvama i sveticama,
medju otrovima i leovima, okrecem telo vekovima,
padam sa panorame, moje ucestale zivotne drame,
ovo je nepromenjeno stanje, finalno i krajnje,
strah me obuzima, dodaje tugu i srecu oduzima,
 dah me opusta, napusta, izlisno izlazi iz mene,
sene se muce, i desi se korak i krene iz vene,
crna krv, kosa mi poput ruze vene,
ljudski trn u mom oku, i podrucje nestaje iz mojih ociju,
mocim boju u crnilo, davim se u plavetnilo,
upravo sam se osvestio,  ali nisam bol zaledio,
sve boje mojih osecanja se neprestano menjaju,
i oci me koce da reci u reku pretocim, ali ove noci
ostaje karmin njene duse, obelezava mesto zlocina,
pocinjem da pocivam, i gledam suzno ocima u nebo,
nista nije moguce spasiti mojim nemocnim mocima,
i snovi se ruse, i otisak Karmin,
zvezde se mrste i guse, zelje me nocas lose sluze,
ne zadrzavam se ni jedan minut duze,
otisak mene na planeti i na meni otisak Karmin,
egzorcizam crpi toksicne emocije,
u ime srece, tuge, zivota i smrti, amin.

Panorama, izopacena strana mog dusevnog stanja,
na tom nivou psihe svaki stih gubi smisao,
i sve sto sam pisao, nije ozivelo nas,
panorama, moj noz,
moj zivot kao ucestala drama,
vozim se kroz sve oblike tuge zbog nas,
gubim ravnotezu, ne nalazim kompas,
placem i nestaje mi glas,
placem i padam u trans,
placem i suza otvara nov delirijum,
san i realnost nemaju sporazum,
ruke su mi sve sanse za opstanak elimirale,
da noge otkazu, i dozivim jezivo finale,
oci su samo fantazirale, dok su misli kontrirale,
alfa i omega, pocetak i kraj,
panorama, prikaz koji slama,
snove u paramparcad, realnost u delove,
panorama, emotivni izraz koji proganja,
i srusi sve delove mene kada dodje do kvara,
panorama, kada ne mogu da mi osveste telo
ni posle stotinu samara.