* U treptaju oka. Sve se brzinom munje desava, i kao da prolazi pored mene kao voz u kome nisam, vec cekam nesto sto nikada ne dolazi po mene. Kao da sam juce dosao na svet, i vec pronasao sve stvari koje imam i nemam, kao da sam vec naucuio tezinu i sadrzinu pravih zivotnih problema, odluka, propustenih sansa, losih puteva koji su me nekada vodili do jos gorih prepreka, zastrajucih krajeva, i bola koji me udari bez milosti kao grom. Zivot je klupko. Nekad vucem sve konce, nekad se umrsim u istim, isplrepletem, i zadrzim duze nego sto je sudjeno, da razmrsim te konce, razbijem enigme, nadjem odgovore, slozim slagalicu, pre da kraj istih postane kraj mene. Ponekad se osecam toliko usamljeno, da mi mozak salje signale da je ovo ono sto imam, i da ne postoji znak ''dalje'' koji vodi necemu drugom, nekome drugom, da je ovo moj pocetak i moj kraj. Ako je antiscoijalnost ili selektivna socijalnost uzrok svih uvreda koje sam pretrpeo u zivotu onda sam kriv, i imam ''krv na rukama'' zbog toga. Nije kao da bezim od vezivanja sa ljudima, vec sam jednostavno receno, sagradio most izmedju mene i sveta, i volim da se drzim svog kraja reke. Radije bih ostao u svom savrsenom haosu nego uvlacio druge unutra, ovde je premalo prostora i za jednu osobu, i moje gusenje vazduhom ne bih delio ni sa kim. Kao sto kaze narodna poslovica "Knjiga i prijatelja imajte malo, ali neka budu dobri", ova recenica je ugravirana i posadjena u mom mozgu, i moze se reci da mi je moto za biranje osoba u mom zivotu, krug prijateljstva bi gledano iz mog ugla trebao da bude ogranicen na 2 ili 3 osobe, sve sto je vise od toga su kao upitnici u recenici, kojih nikada ne zamene tacke.