"Cutim"

      Tisina me silno sprecava, u glavni je neprestana mecava,
      misli se nagomilavaju, redjaju redove, nerede stvaraju,
      ponekad mi se um pomuti, kada sve na lose slutim,
      igrom slucaja se nadjem u tami,
      ja i moja osecanja, vecito sami.

     Glasno bih pricao, da imam kome,
     prodje samo duh proslosti, i secanja me slome,
     nekada mi dodje da od sveg glasa vrisnem,
     ali zaustavim sebe, i srce stisnem.

   Zato ne pustim ni rec, ali iz suza se cuje,
   cuje svako ko ume da razume,
   nocima, danima, to mrtvo more plovim,
   strepim za snovima, ali za realnost se borim,
   i kada crna boja mi svet oboji, kao da prestanem da postojim,
   toliko razloga da me ubije strah, ali se smrti ne bojim,
   ponekad mi se um pomuti, kada sve na lose slutim,
  ali sve precutim, i u srcu sahranim, i belom zastavom se nikad ne branim.

 Ima carobnu moc ova tisina, dok gubim sjaj lica u oblacima dima,
 sve je mnogo lepse dok ne progovorim, dok vatru iz nicega ne stvorim,
 na kraju dana kada nakupi, kada pogledam u svoj sopstveni odraz,
 sam sebi kazem "Zaboravi, i precuti, to je pobeda, to nije poraz",
hrabri su oni koji istraju do kraja, ja nisam dosao ovde patim i jecim,
lazan osmeh, i umisljeno samouverenje da na bolje krene,
je ono sto nosim, sa ponosom u kosi, kada po trnju hodam nogama bosim.

I kada misle da je najgore, osecacu se bolje nego ikada do sada,
necu stvoriti povod da sa mog obraza kisa pada,
kada se svet rusi, i ne ostaje mi nista,
kada se lomim i krijem u svoja skrovista,
kada me pogode recima krutim i pitaju kako ide ovaj takozvani zivot,
odgovoricu svima najsladju laz, a gorku istinu cu u sebi da precutim,
jer kad god na dobro krene, nesto lose se muti,
gromovi, oblaci, su na mene ljuti,
poganim pogledom me streljaju ljudi, laznim obecanjima,
gadjaju me recima krutim, bahatim,
njihove reci imaju otrov na sebi,
ali sam na sve to imun, jer da nisam preziveo ne bih.

Jos jednog novog dana kada ustanem iz nocne more,
i kada sve ukazuje na to da bice samo gore,
obucem jos jednom savrsenu laz,
i sjajno se osecam docekujuci nove zore,
ali da li se tako osecam ili lazem sebe?
Koja verzija istine mi najbolje pristaje?
Da li ona sa kojom lakse disem, ili ona koja mi oduzima dah?
Najveca istina od svih je da postanu samo memorija, kada se pretvorim u prah
kakav nered su ove misli stvorile, koji je rezultat za koji se su ove ruke krvavo borile?
Na kraju sam samo jedan manje vazniji od svih, na kraju sam precrtano ime, zaboravljen stih.