Nepronadjeno hladno sakriveno moje zastitno polje,
u kome se krijem, u kome se stitim, neka nocas zvezde poraze broje,
udarci su reci koje bacaju u smrt, i jedino hodam jer je ovo jedini put,
put da se spasim, da dusu skrasim, da bog zazmuri iako je ljut,
ponekad zaplacem ispod jastuka, da niko ne cuje,
shvatim da sebe suzama trujem, ko ovu sudbinu kuje?
Istina me tugom dozira, dok na senki pozira,
samo parafraziram, jer prica mi je tragicna,
u pogledu na svet koji je u bojama crno-belo,
mogu da prepoznam neki tracak srece, ljubavi i mira,
ali nemam snage da doprem do te daljina,
sto se vise priblizavam, sve sam dalji od tog svemira,
od surove realnosti pravim umetnicko delo,
i krijem se ispod svog kamena maste, da mi se telo ne zaledi
jer kada zima oslika svoje emocije na zemlji,
retko sta ostane srecno, bez koje nista ne vredi,
srecu odavno trazim u snu, u nadi da je jedino pronadjem tu,
ali moje oruzije je samo ovaj noz crn,
koji sam nasao ovim putem dok sam nagazio na trn,
ali kao da sam sebe porazio tim nozem koji iz rukava streci,
kako da sebe od slamanja srca sprecim, kada se borim protiv tudje otrovne reci?
ovaj otok na ledjima kao zivot boli,
neka vetar odnese sve tuge na drugu stranu, neka slave djavoli,
isamaran recima, plasim se krv da pustim,
zalosno odustajem, moram svoje telo buducnosti da prepustim,
dok se osecanja mesaju kao boje, u dahu osecam smrt,
idalje hodam, jedino jer je ovo jedini put.
Nasao sam vatru, da sebi zivot spasim,
od hladnoce koja je zaledila svaki deo mene,
dok plamen baca sene svuda oko mene,
plasim se da se okrenem, da nesto na mene ne krene,
nevidljivo postaje vidljivo, i plamen pucketa, krcka,
slomio sam se na zemlju i shvatio da je ova realnost mrtva,
kada me je kraljica zime ugledala ocima srca.