...

Ljudi čestitaju rođenja i svadbe, jer to su čiste priče sa krajem koji se može uokviriti i podeliti, priče sa kojima se većina može povezati; društvene mreže služe samo za lepe vesti, lica nose samo osmehe, a suza je nešto zlobno, nešto što se krije kao pauk na zidu, sprema se da se spusti , ali ne sme u pogrešnom društvu nikako da padne, to je nešto što ne smeš da pokažeš. Smej se. Usiljeno. Veštački. Lutkarski. Smej se kad ti se plače dok ne potoneš i umreš. Niko ne čestita preživljavanje, tu prljavu, tihu disciplinu disanja, gledanje u mirnom vazduhu, disanje kroz smog; niko ne broji noći koje si progutao kao kaznu, ni jutra u kojima si ustajao kao dokaz da te još nisu slomili. Nema ceremonije za to što si ostao živ dok su ti skidali sloj po sloj, i možda je baš zato tvoja pobeda nalik zločinu bez svedoka, postoji samo u tebi, mračna, tvrdoglava i neuništiva. Sada stani pred svoje ogledalo. Pogledaj ga. Pogledaj pravo u njega, pogledaj u krvave stakliće. Sve razbijeno i sve celo je tvoje. Ponosi se time. To je uspeh. Neka tvoje oči prežive, neka se tvoje lice pokrene u osmeh koji nije za svet. Nasmej se. Jer si još uvek svoj i još uvek si ovde, . I čestitam ti.