"Sunce uvek dodje odmah posle kise"

Pretoci reci, pusti da padaju kao kisa iz tih suzniju ociju, 

andjeli tuge se kriju u tebi, vristis u sebi,

 umukni, zamukni, prekini, ne juri ka visini,

 pasces dole u provaliju secanja, unutra je presudna smrt, 

molim te prestani, nemoj da me molis, nemoj da me volis, 

nemoj da odolis kada me vidis kako slomljen stojim kao da sam senka,

 kao da ne postojim, dodji, zagrli ovo telo, koje propada, nedaj mu da padne, 

nedaj srcu da stane, nedaj srcu da nikada prestane da oseca, 

tvoj duh idalje pod kozom osecam, tvoj strah u tuznim nocima predosecam,

 sve sto osecam na srcu mi pise, ali secanje bledi, sa srca se brise.

 Dodji, zagrli, ovu glavu hrli, sve kroz tvoje bisere,

 I perle, I dijamante, kroz njih tuga propada, zakopaj tugu ispod lepe odece, 

zakopaj sve unutra, slika je mutna, prosvetli je, 

videces svoje sopstveno stradanje, umiranje, padanje, 

zatvori se unutra, ponovo otvori se, otvori me, otvori nas, 

nadji ruku za spas, nadji pravi cas, zavoli me opet, ja znam, 

osecam da bes iz tebe vristi, nesto u toj dusi tisti, suze su reka reci, 

pusti me mozda umem da te izlecim, znam koliko pece ta reka koja sa tog lica tece, vrela reka, przi te, lice se raspara, u komade puca slika, 

sve se zavrsava u tim oblacima dima, toliko toga ima, 

ali sta je za koga, nacice svoj svoga, jer verujem u ljubav, verujem u cuda,

 I verujem u Boga.. Poveri mi se, zaplaci, jace, stegni me, 

zavristi, jako iz dubine srca zaplaci, zivot je ionako svakim danom kraci I kraci, 

nemoj da stezes srce, bice samo gore,tako snazno lupa, jel’ da? 

Hoce da izleti spremaju se andjeli tuge, prelaze mostove I pruge, 

spremaju se za konacni poslednji let, uberi onaj cvet, on poseduje toliko magije za kakvu nismo znali, mozda nam donese ljubav, I to nas zapravo spasi? 

Uzmi moju ruku, I sa njom se skrasi, na taj nacin mene spasi, 

ah, uzasi strasni, idalje se plasim, ne mogu vise, sve u glavi se brise, 

amnezija, to je ono sto mi treba, da zaboravim sve, da zivot krene ispocetka, 

kreni ispocetka, prvi korak, prvo slovo, ponavljam sebi, spasio se nebi, 

zaboravi sve sto si ikada voleo I sve sto nikada nisi preboleo, celom dusom sam voleo, vise od zivota, vise od vecnosti, mada vecnost mi I ne treba,

 treba mi neko da me pripremi na tom putu za dodir neba, za kraj, 

treba mi nesto za kraj, znas da te volim, znaj, 

nemoj da dozovolis da tako brzo zaboravljas kako nas vreme brzo rastavlja, 

mene od tebe, I mene do sebe, jer samo sa tobom otkrijem deo sebe,

 I tada sam ja ono sto jesam, bicu I bio, tebi uvek veran, dok nas smrt ne rastavi, 

I drugi zivot sastavi, od blata, ili meda, ili praha, u neka druga vremena,

 koja nas cekaju, da opet disemo zajedno, disi, tako je lepo disati dok si ziv, 

ne zaboravi da ljudi napustaju, onda kad najvise trebaju, idu u nebesa, ah..

 idalje se lomim da izdrzim, sastavljam kraj sa krajem, sve od sebe dajem, 

sve se ovde vrti oko ljubavi, zivota I smrti, svaka kap krvi me mrvi, 

sve sto je ostalo su nekoliko kapi krvi, kaplje I kaplje I kaplje, 

pada sa mene, udara u zidove na kojima su tudje sene, 

zidovi se ruse, zajedno sa mojim snovima, ruse se lica dobrih ljudi, 

postaju iskrivljena lica tih ljudi, na kraju svako poludi. 

Probudi me, probudi se, ja se svakog jutra budim da se ponovo trudim, 

da te nikad ne izgubim, budi ono sto jesi, sta god I gde da se desi, 

nosi me sa soobm, ovako kao ja tebe, koga ja da krivim sto ovako bez ikoga icega,

 I ono NAJGORE BEZ TEBE zivim? 

U danima crnim, I sviim, svetlis, tako sijas, dodajes ovoj tami predivne boje, 

tako lepo mi stoje, I tama opet sija, bljestava kakva do sada nikada nije bila, 

otvaras me, zatvaras me, opet smo isto, opet smo jedno, vecno,

 neunistivo, van vermena I sveta, moja dusa sa tvojom seta, 

prelazi onu reku koja tece, prelazi mostove, gradove, ide u nebesa, 

oslobadja me besa, tuge, daje mi ljubav, cuvam je kao malo vode na dlanu, 

realnost ili san, ili iluzija, ili dobar dan? Ne znam, nije ni bitno, jer sam sa tobom, mozda je smrt ovako na lep nacin dokazala da ljubav posle zivota postoji, da ljubav pobedjuje smrt, da ja I ti koracamo na pravi put, hvala ti, jer ova ruka nam je umujucim zagrljajem vezala srca u jedno, preko ramena, od reke do reke, od kamena do kamena, od ruke do ruke, od coveka do coveka, od godine do veka, vekovima I vekovima, ovekovecujem ovaj momenat, zato sto srce nije stalo, ono idalje kuca za tebe, zakljucacu te unutra da prezivim sebe, disem, jedva disem, jedva otkucajem dajem, tama me udara, svemu srecnom podudara, a ja disem, stoijm kao kip, zbog zivotne norme disem, cisto da se opet ne izdvojim od bica ostalih, zvezde, pada mrak, bog se ljuti, grmi, na mom srcu trnje, bodu me, dok skroz ne probodu, I oduzmu mi ljubav, srecu, I slobodu, poverenje je noz koji dajes ljudskom rodu, tmina, pune ulice praznih ljudi,
ljudi su kao cvece, uvenu kad mi trebaju, svaki put dobrotu namirisem,
znam da zvuci klise, ali dok stojim kao da ne postojim,

 uboden na trn ljudskosti, jedva disem, ali se ponovo radjam kao sunce posle kise,

svako od tih ljudi sa ocajom se trudi da se jednog jutra srecno probudi,  ljudi setaju I gledaju dole, razmisljaju o vremenu u kojem zive, neki se cude, neki se dive, prave linije na kojima hodam, postaju linije krive, iz ovog sveta klizim, jos malo mi fali I vodicu se kao jedan od propalih, ostavljenih, da se bore za zivu gavu, u ratu sa svima, samo se cuju pucnjave reci, koje se zarivaju u srca, neko zastane, prestane, neko polako, onako necujeno kuca, I tu, .. gubim se, I nalazim se, I nalazim tebe, sve je ovo tako klise, i kisa je stala, ne rasipa tugu po nama vise, jer Sunce uvek dodje, odmah posle kise ...