Nestao sam, I ne zelim da se vratim,
putem tuge, patnje, I mracnih osecanja,
nikada opet ne zelim da patim,
ovde gde sam, ne zive secanja.
Golim rukama sagradio sam siguran hram,
van dometa za ocaj, mrznju, I svakojako zlo,
moja presuda ceka da je dam,
jednom sam dodirnuo zvezde, a sada je dno
sve sto znam.
Lazima skinut, u crno obojen,
krvavim rukama skidam taj povez sa ociju,
I gledam svete ruke, nevine ruke tvoje,
kako me guraju u blato, crninu, I gustu prasinu.
Na x znaku sam postavljen, svestan da nema dalje, i svog
stanja,
finalno dozivam svece, bogove, heroje, sve vise sile,
da ispune mi zelju I dosegnem osecaj blagostanja,
I zelim da se smeju dok mi telo nose, vise sile, te bozije ruke
mile,
Putem za vecnost, i putem idile.
Nestao sam, ili sam jednostavno prestao prazne korake da
brojim,
koliko pada, udarca, groma, suza, krvi, I znoja ce me
okameniti?
svaki poraz sam platio duplo, i postao hladno truplo, prestao
sam da mislim, dakle da postojim, i svaki korak mojih misli je prestao sudbinu da kroji
Sevace, prestace, dan i noc nestace, sreca se mizeriju smeniti, obraz ce poput krvi porumeniti,
I posle vekova evolucije, i moje emotivne institucije,
U drugom svetu, sa trecim okom, idalje cu videti zakopano zlo
duboko,
zakopan mrak, neosetljiv strah, vracaju me i bacaju me u mracna osecanja,
nestao sam negde u dimenziji, gde vise ne zive maglovita
secanja, ni suluda obecanja.
